SRETEN BOZIC -

- DOBITNIK NAJVECE AUSTRALIJSKE NAGRADE ZA KNJIZEVNOST
 

SRBIN U PROSTRANTSVU AUSTRALIJE

Dzuburu spasao Vongara

Kako je Sreten Boziċ ostao bez Nobelove nagrade i postao zastitnik Aboridzina, nalazeci medju njima mnogo slicnosti sa Srbima


Put do njegovog konacnog odredista u centralnoj Australiji vodio je kroz pustinju, pa je citavu svoju ustedjevinu potrosio na – kamilu. Do mesta zvanog Kimberli drugacije se nije moglo, a put je po njegovoj losoj proceni trebalo da traje nedelju dana. U medjuvremenu kamila se razbolela, on je dehidrirao, a preziveo je zahvaljujuci Dzuburu koji ga je pronasao, okrepio vodom iz korena neke nepoznate pustinjske biljke i – zakopao u pesak ne bi li mu sacuvao to malo preostale vlage u telu. A put je, umesto nedelju dana potrajao dva meseca.

Dzuburu, cupavi tamnoputi Aboridzin koji je pustinju poznavao kao svoj dzep, spasao je tada Srbina Sretena Bozica gotovo sigurne smrti, a svom obespravljenom starosedelackom narodu u Australiji obezbedio iskrenog prijatelja i borca protiv njihovog nestajanja. Sve to sto se dogodilo prilikom dolaska na najmanji svetski kontinent pre 45 godina, ne samo sto je donelo Sretenu novo ime Vongar, koje su mu dali Aboridzini, nego su uz pisanje, oni i australijski pas dingo, postali centar njegovog zivota.

Bez znanja engleskog

Danas ovaj 73-godisnji Arandjelovcanin, plemenite srpske loze, poreklom iz kuce odakle je Karadjordjeva majka, zivi na svom imanju pored Melburna sa coporom dingo pasa, svodeci svoj podugacki racun u borbi za prava ugnjetenih i ponizenih Aboridzina, zbog kojih je i sam imao velikih problema. Narod, ciji je jezik naucio i kome je kao pisac posvetio i najveci deo svog stvaralastva, uvek je povezivao sa – Srbima:

– Slicnost sa nama je u drevnom nasledju, a ne etnicka. I oni imaju svoju usmenu literaturu, umetnost, folklor i nacin prenosenja tih vrednosti sa kolena na koleno. Ziveli su desetinama hiljada godina izolovani od sveta i razvijali sopstvenu kulturu, slicno kao sto su to Srbi cinili pod Turcima. Srpska deca su odvodjena u janicare, a belci su odvajali decu Aboridzina od roditelja i slali ih u internate pod kontrolom drzave ne bi li ih asimilirali – veli, prisecajuci se da su u vreme njegovog dolaska Englezi vrsili ceste nuklearne probe u pustinji Australije, nije bilo dozvoljeno mesanje sa domorocima, kako su zvali Aboridzine, niti pisati o atomskim probama, a ko se toga nije pridrzavao sledile bi drakonske kazne po Atomskom zakonu. Da su ga nasli u pustinju, dodaje, „pojeo bi ga pesak”.

Stigao je bez znanja i jedne reci engleskog jezika, a danas je priznati i nagradjivani australijski pisac, koga ce prvo primetiti u Americi i Nemackoj, pa tek onda u novoj domovini. Buduci da je jedno vreme boravio u Parizu, gde se upoznao i saradjivao sa Sartrom i Simon de Bovoar, mnogi od njegovih tekstova objavljivani su u francuskim knjizevnim casopisima, zahvaljujuci ovim velikim imenima.

– Pre napustanja Jugoslavije bio sam u zabludi da je Zapad „med i mleko”, gledajuci pozorisne predstave Artura Milera bio sam odusevljen, ne shvatajuci da je to surovo drustvo u kome uspeva jedan od hiljadu. A kad je rec o piscima jedan od milion. Za pisca je propast ako ne pise na svom maternjem jeziku. Danju sam radio, a nocu pisao. Za spavanje nije bilo vremena. Prilikom nekoliko mojih dolazaka u Beograd prijatelji su me savetovali da se ne zanosim pisanjem na engleskom jeziku. Govorili su mi: „Ni Crnjanski to nije uspeo!” Crnjanski je imao gde i cemu da se vrati, a ja sam morao da istrajem – otvara za trenutak svoju dusu, podsecajuci da je Srbiju napustio nakon sto mu je kao novinaru u uzickim „Vestima” otkaz licno dao Slobodan Penezic Krcun, sa zabranom da ikada vise radi u toj struci.

Lektira za Australijance

Iako su mu na ulasku u Australiju dali samo papir umesto pasosa – sa tekstom „ova osoba tvrdi da se zove Sreten Bozic” – Vongar ce nekoliko decenija kasnije postati ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu, koja je providnom manipulacijom izbegnuta, a povod su opet bili Srbi i Aboridzini. I za pisanje, ali i za manipulaciju.

– Rec je o romanu „Raki” (Konopac), mog „nuklearnog literarnog kvarteta”, koji govori o uporednoj sudbini Srba i Aboridzina, stampana 1994.godine. Izdavac se nije usudjivao da promovise knjigu zbog mog imena i porekla, ali je ona povoljno primljena u Americi i Evropi kao novi literarni zanr. Ipak 1997. dobio sam najvecu australijsku knjizevnu nagradu, koju daje drzava, „Emeritus”. Na promociji i primanju nagrade bilo nas je troje: ja, moja supruga i covek koji urucuje nagradu, iako je u sali bilo mesta za sto zvanica. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, valjda jer sam bio prvi dobitnik kome engleski nije maternji jezik. Dobitnik „Emeritusa” automatski je, do tada, postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu. Mene nisu predlozili, pravila su se izmenila – veli nas sagovornik, ponosan sto je ovaj roman, uprkos svemu, uvrsten u lektiru australijskih ucenika i setan, buduci da takav predlog nije prosao za skole po Srbiji. A bombardovanje 1999. godine je sprecilo da se po tom romanu u koprodukciji sa Kusturicom snimi i film.

Srpska publika uskoro ce moci da procita prevod njegove zbirke kratke proze „Zadnji copor dingoa”, o Aboridzinima podvrgnutim kulturnim i ekonomskim promenama. To je njegova prva knjiga koja je odmah stampana u Australiji, dok je prethodnih 12 prvo izdato u Americi i Nemackoj. A nedavno je saopsteno da je Sreten Bozic Vongar ovogodisnji dobitnik nagrade Matice iseljenika Srbije „Rastko Petrovic” kao najuspesniji pisac u rasejanju.
Radivoje Petrovic
 

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=20580&r=40.htm

                    štampaj stranicu