|
LEPA BRENA PONOSNA NA GRAND
FESTIVAL
Teško je pomeriti Ajfelovu kulu
„Stojim iza toga
da radimo najpoštenije jer zvezde ne lansiramo mi, nego publika”,
kaže diva narodne muzike i suvlasnica „Grand produkcije” koja je
nedavno proslavila rođendan i počela da piše knjigu o sebi
Dvadesetog
oktobra napunila je četrdeset šestu. Farmerice joj odlično stoje,
kao i pripijena majica. Smeh je isti: glasan i zarazan.
(NASTAVAK SA PRVE
STRANE)
- Prvo nisam
htela da slavim rođendan. Naručim torte, popijemo piće, otvorimo
šampanjac i, to je to. Ali, deca uveče kažu: “Mama, nemoj da si
smor, hajde da slavimo rođendan”. Baš je bilo veselo, uživala
sam u slavlju zato što je bilo spontano. Lepo je biti detinjast.
Ako uništi infantilnost u sebi, čovek polako postaje umoran od
života. A ja to sigurno nisam.
Šta je poželela kad je gasila svećice?
- Da ne izgubim svoj mir, bez obzira šta da se desi u ovoj
godini. Onakav mir kakav imam od kada sam pre dve godine izašla
iz bolnice, posle prvog zaista ozbiljnog zdravstvenog problema
koji me je dobro protresao. Iz straha šta će moja deca ako se
meni nešto dogodi, postala sam posle bolesti jako fina prema
sebi. Ne trošim više snagu do poslednjeg atoma svakog dana da
bih sve uradila sad i odmah. Nešto može da sačeka i do sutra.
Sada umem da kažem: e, sad ću da se odmorim sat vremena. Izreka
koju sam videla napisanu na jednom zidu dok sam ležala na VMA
stalno mi je na pameti: bez zdravlja nema ni sreće ni uspeha. I
poželela sam da moja deca, Stefan i Viktor, koja su na dobrom
putu da pronađu sebe, imaju mirno i stabilno detinjstvo.
|
Diva sa suprugom Bobom i sinovima
Stefanom i Viktorom
|
Ali, priznaje, polako je hvata radna panika i strah od silnih
slava i slavlja koje dolaze. Tek što je prošao njen rođendan,
stigao je Bajram koje slave njeni, pa onda slede slave
prijatelja uključujući i Bobinu i njenu, Aranđelovdan, pa Nove
godine...
- Uz sve to i „Grand produkcija” tada baš ima najviše posla.
Samo se plašim da se od svega toga ne razbolim, da mi ne padne
imunitet. A i da se ne ugojim. Mogu svemu da odolim, svakom piću
i jelu, ali kolačima! Ma, moram da probam svaki! E, tada dobijem
dva-tri kilograma, pa onda to skidam, pa treninzi - smeje se
ovom svom slatkom grehu.
Ljudska alavost
Kako smo razgovarale baš u vreme održavanja prvog Grand
festivala interesovalo nas je da li je spremna na kritike koje,
po pravilu, iseku svaku inovaciju Grand produkcije.
-Ne utiče to na nas. Najbitnije je da zvezde ne lansiramo mi
nego publika. Izbacili smo mogućnosti bilo kakvog mešetarenja.
Meni je svejedno ko će da pobedi. Nikog ne favorizujem. Stojim
iza toga da mi to radimo najpoštenije i najčasnije. Hteli smo da
vratimo sjaj festivalima kakav su imali u vreme velike
Jugoslavije, kao Opatijski ili Beogradsko proleće. Naša
produkcija jedina to može da uradi. Tačnije Saša Popović, koji
je pokretački duh cele te priče, jedini to može da napravi. Ja
zaista ne bih imala energije da se bavim tolikim ljudima i celom
tom organizacijom. Jer, meni je i Lepa Brena previše. Mada tu
nemam mnogo izbora. Samo ja shvatam šta Lepa Brena treba da bude
posle dvadeset pet godina postojanja.
Ko je Lepa Brena, ko Fahreta Jahić, a ko gospođa Živojinović
i kako one funkcionišu zajedno, pokušaće svojoj publici da
dočara i slovima. Počela je da piše knjigu.
Moram da priznam da to nije nimalo lako, ni jednostavno.
Mislila sam da to ide po principu: uzmeš olovku i papir, sedneš
i pišeš. Jer, meni da kažu u po dana ili noći, ajde pevaj, ja
mogu da pevam. Pitanje je samo da li hoću. A sad sve lepo
rasporedim po stolu, napišem jednu rečenicu i, stanem. Pričala
sam malo sa piscima da vidim u čemu je problem i shvatila da je
pisanje, stvar inspiracije. Nekad napišeš jednu rečenicu i ne
možeš dalje, a nekad reči teku kao mleko - kaže. - Pisaću u
formi kratkih priča. Kad mi je bilo zanimljivo, kada teško, kako
sam se osećala u vreme naglog priliva novca, kako su se drugi
ponašali prema meni i prema mojoj slavi. Kada sam zaradila novac
tek sam onda shvatila koliko su ljudi alavi na tuđe pare. Ja sve
takve držim na kratkoj uzici.
Suze na stanici
Otkriva nam i jedan detalj iz svog života koji će se sigurno
naći u knjizi.
- Upisala sam turizam na PMF-u. Iako sam jedva čekala da odem
od kuće, iz Brčkog, da upoznam život u prestonici, vrlo brzo sam
shvatila šta znači kad ujutro niko nema da te probudi sa kafom,
da ti spremi doručak, da zagreje sobu, ako je hladno. Nisam
imala dovoljno novca i za knjige i za putovanja sa svojom grupom,
a htela sam da putujem, pa pošto sam bila malo jača i krupnija,
kažem sebi, uštedeću na hrani. Šest meseci sam faktički
gladovala.
Jednog dana čekala je tramvaj na Novom Beogradu. Počela je da
duva jaka košava praćena olujnom kišom. Ljudi su pobegli sa
ulica. Teška pelerina od čoje, kojom se ponosila, bila je
natopljena vodom. Nema gde da se skloni, prevoza nema, a nema ni
novca za taksi. Stoji tako i drhti od zime.
- Priđe mi neki mali avlijaner isto promrzao i pokisao kao ja.
Gledamo se. Sa lica mi lije voda, ne znam da li samo od kiše ili
liju moje suze u potocima. Pomislila sam: šta ako bude stalno
ovako? U trenu sam odrasla i na toj novobeogradskoj stanici dok
je košava lomila kišobrane i nosila sve pred sobom, napravila
rez u svom životu. Ne vredi sedeti i čekati. Nemam bogate, moćne
i uticajne roditelje, znači sama moram da nađem izlaz, da počnem
nešto da radim. Sutradan vozom odem za Brčko gde sam videla
“Slatki greh” kako peva. Imala sam devetnaest godina. Ostalo se
zna.
Ono što sa sigurnošću ni ona ne zna jeste kada će se knjiga
pojaviti. Ne pre objavljivanja njenog albuma i velike turneje
“Slatkog greha” i Lepe Brene koja, kako je planirano, kreće na
leto sa maršrutom od Triglava do Đevđelije. Ali uz kompakt-disk
ili DVD koji će uz knjigu ići kao poklon. Pitamo je i da li je
gledala treći deo filma “Mi nismo anđeli”.
- Nisam, ali pogledaću ga sigurno. Moram da vidim šta je Seka
Aleksić glumila. A verovatno ima nešto i na račun narodnjaka.
Ali, znaš kako, teško je sad pomeriti Ajfelovu kulu - smehom
završava ovaj razgovor Lepa Brena. |
|