Gordan Mihić (Foto iz porodične arhive)

Gordan Mihić (1938) jedan je od najznačajnijih srpskih scenarista. Radio je sa mnogim rediteljima. Nekada profesor na beogradskom FDU na Katedri za dramaturgiju, predavao je i naučio „pisanju” mnoge danas popularne dramske pisce i scenariste. Ponekad reditelj, nekada novinar, prve dramske korake načinio je u dvorištu Druge beogradske gimnazije u Beogradu, preko puta zgrade „Politike”. Statistike kažu da je Mihić najnagrađivaniji srpski scenarista – četiri prve nagrade za scenario na Festivalu scenarija u Vrnjačkoj Banji, za filmove „Osvajanje slobode”, „Balkan ekspres”, „Srećna Nova ’49”, „Crna mačka beli mačor”, zatim jedna druga, jedna treća, jedna specijalna nagrada. Ove jeseni Mihić radi na nekoliko projekata – mjuziklu „Dom za vešanje”, novom Kusturičinom filmu, „Balkan ekspresu 3”...

• U poslednje vreme dosta Vaših scenarija se realizuju u stranim produkcijama. O kakvim projektima je reč?

– Ti projekti nastaju tako što mi se, iz raznih zemalja, javljaju mladi reditelji koji su na festivalima, u Kinoteci ili na TV programu gledali neke moje filmove, zavoleli ih i zaželeli da i njima napišem neki takav scenario... Među filmovima koji ih vezuju za moju tematiku, humor, strukturu priče i odnos prema ljudskim sudbinama, obično su „Crna mačka, beli mačor”, „Mehanizam”, „Tuđa Amerika”, „Dom za vešanje”, „Varljivo leto ’68”, „Dnevnik uvreda ’93”, ali i znatno stariji kao „Kad budem mrtav i beo” i „Vrane”. Ti mladi reditelji obično mi pošalju svoje kratke radove da bih i ja koliko-toliko upoznao njihovu „krvnu grupu” i pretpostavio šta bi moglo da ih zanima od tekstova koje imam na stolu... Sporazumevamo se lako i brzo, spreman sam da čujem njihove ideje, primedbe, onda opremamo projekat koji odlazi na razne fondove, televizijske kuće, komisije za debitante i, ako im se posreći pa obezbede sredstva, onda se i lično upoznajemo. Ali jednom je bilo drugačije. Za film „Put u nebo” pet puta sam putovao u Frankfurt da bih upoznao svaki deo ogromnog aerodroma, bitnog za pisanje scenarija o emigrantima, i sarađivao sa rediteljem nekoliko godina pre nego što je uopšte bilo izvesno da će se film ikada snimiti... Projekti koje radimo su ili komedije, u koje prodiru akcenti ovog današnjeg nestabilnog, surovog, onespokojavajućeg sveta, ili drame čiji je bitan segment humor koji priči ne dozvoljava da se previše zacrni... Prošle godine, dvojica od tih mladih reditelja dobro su prošla na filmskim turnejama po svetu – Kalin Necer, iz Rumunije, sa „Marijom”, i Sergej Stanojkovski, iz Rurske oblasti (poreklom Makedonac), sa „Kontaktom”. Ovaj potonji je posle brojnih festivala stigao i da ostrva Bora-Bora gde je „Kontakt” uvršćen u program od deset najlepših ljubavnih priča 2006. godine. Inače, biće i makedonski kandidat za Oskara. Iskreno verujem da će dobro proći i Fajt Helmer koji u Azerbejdžanu i Gruziji završava snimanje filma po motivima „Lisistrate”. Kao kuriozitet, imam i reditelja koji nije filmski profesionalac već velika zvezda pop muzike, Džimi Keli, iz Irske. Njemu sam napisao priču „Beli zamak” ali, pošto nije iz sveta filma, malo mu sporije ide obezbeđivanje para za budžet. Izuzetno me zanima šta će on uraditi jer ima, čini mi se, izuzetno zanimljive ideje.

• Zašto u poslednje vreme po Vašim scenarijima nema realizovanih filmova u srpskoj kinematografiji? Da li domaći autori nisu zainteresovani ili je razlog to što možda nema autora koji su zreli da realizuju filmove po Vašim tekstovima?

– Ja sam ovde realizovao preko četrdeset igranih filmova i nije tako strašno ako me nema u srpskoj kinematografiji dve ili tri godine. Ako smem da se našalim, neka se malo odmori i ona od mene i ja od nje. Ako ostavimo šalu po strani, nije da nisam pokušavao da radim i ovde, sa trojicom eminentnih reditelja, ali – nismo uspeli. U međuvremenu, na scenu stupaju i novi reditelji, novi scenaristi, konkurencija je sve žešća, ukupna atmosfera loša, jer još nema sistemskog rešenja za finansiranje produkcije. Država daje novac, ali onaj kome se posreći da dobije deo sredstava na konkursu mora zatim da obezbedi iz drugih izvora još najmanje tri četvrtine budžeta. Znači, predstoji po ko zna koji put ponižavajuće, mučno obijanje pragova potencijalnih sponzora, ili srpski rečeno – prošnja. Projekti se odlažu, propadaju, ljudi debituju u trideset petoj ili četrdesetoj. A kakva je razlika između njih i moje generacije govori činjenica da sam ja u dvadeset devetoj godini imao devet igranih filmova i tri TV serije. Paradoks? Da, i to kakav, jer bi, s obzirom na prirodu društva, sve vrednosti trebalo da budu na strani današnjih mladih umetnika: nema ideoloških komisija, nedodirljivih autoriteta, direktiva iz komiteta, raznih barijera. Mi smo sve to imali, a opet smo stvarali takozvani „crni film” i tek kasnije shvatili, što reče Žika Pavlović, da su te daleke, davne šezdesete bile Periklovo doba umetnosti. U čemu je tajna? Pa u tome što su u ondašnjem režimu, onakav kakav je bio, postojali ljudi koji su nalazili način da snažno podrže nova strujanja, u pozorištu, na filmu, u muzici, slikarstvu. Pitanje finansiranja uopšte se nije postavljalo! Da, bilo je mnogo muka, i otpora, i zabrana filmova, i ličnih stradanja ali, ipak, stvorena su dela neprolazne vrednosti. Ima li koga danas da se zamisli nad tom činjenicom?

• Kada smo već kod plodnog „crnog talasa” jugoslovenskog filma, kada će srpska publika videti „Vrane”? Zna li se zašto je taj film bunkerisan?

– „Vrane”, film koji sam po zajedničkom scenariju režirao s Ljubišom Kozomarom, nije bunkerisan nego prećutno „udaljen” iz Beograda. Odnosno, nije ga videla beogradska publika u vreme kada je nastao. Zašto? Ne znam, ali nagađam da je pitanju bila odluka nekog revnosnog aparatčika koji je želeo da tako, „elegantno”, bez bukvalne zabrane, skloni od beogradske javnosti poslednji izdanak „crnog talasa”... Film je, međutim, bez ikakvih problema otišao na jedanaest velikih svetskih festivala, dobio zaista sjajne kritike i nekoliko vrednih nagrada. Što se tiče Pulskog festivala, nije uvršćen u glavni program već u informativnu sekciju, u nekom lokalnom bioskopu, a tamo – možda zaista slučajno – prikazan je sa potpuno ispreturanim rolnama. Misleći, valjda, da je taj redosled pravi, neki kritičari su nazvali „Vrane” prvim jugoslovenskim „nadrealističkim filmom”. Ne verujem da ima izgleda da „Vrane” posle 36 godina budu javno prikazane u Beogradu i kako drugačije, osim kao neki mali specijal, tokom nekog festivala. Voleo bih da se to desi, zbog oživljavanja uspomene na pokojnog Ljubišu, Cicu Perovića, gospođu Jovanku Kotlajić...

• Koliko će se mjuzikl „Dom za vešanje”, na kojem upravo radite, razlikovati od filma? Da će će ga režirati Emir Kusturica i kada će biti završen?

– Po ugovoru, taj mjuzikl treba da bude postavljen u Parizu tokom 2007. godine. Pretpostavljam da će ga Emir režirati, a što se tiče teksta za predstavu – u početku sam bio zabrinut kako će se sav onaj čudesan svet fantastike, koji je u filmu imao neograničen prostor, sabiti u scenu, „kutiju”. Gledao sam ponovo film više puta, čitao onaj davni scenario i trudio se da i za pozorišno izvođenje sačuvam osnove one jednostavnosti, iskrenosti, bolne naive, topline, snage osećanja, i dubine ljubavi kojom su vezani glavni junaci a koji su režija, glumci, muzika učinili u filmu nezaboravnim.

• Pripremate i novi projekat sa Kusturicom?

– Zasad se radi o sasvim početnoj fazi. Emir snima svoj novi film „Zavet” i uputio mi je pitanje da li bih bio spreman za rad na pisanju scenarija prema čuvenom Markesovom romanu „Jesen patrijarha”. Koliko sam upućen, u toku su produkcioni pregovori, obimni i dugi, jer u pitanju je – na osnovu romana – velika, skupa, rekao bih grandiozna produkcija.

• Radite i na trećem nastavku filma „Balkan ekspres”. Vaši junaci su preživeli sva vremena i smestili ste ih u vreme Nato bombardovanja. Da li ćete kritikovati turobne godine za nama ili ćete se fokusirati na karaktere, komične situacije i dobru komediju za kojom, izgleda, vapi srpski film?

– Biće to ponovo priča o običnim, marginalnim, naizgled nevažnim ljudima koji u sudbonosnim vremenima zapadaju u kovitlace takozvanih prelomnih zbivanja. S obzirom na vreme događanja, sve to što ste pomenuli naći će svoje mesto u filmu. Inače, kao što priča prvog dela počinje uoči bombardovanja 6. aprila 1941, tako će ova imati za početak datum vezan za bombardovanje – 24. mart 1999. godine. I ovog puta, junaci „Balkan ekspresa” – lažni muzičari, sitni lopovi, naći će se u prepunom vozu u kome nameravaju da opelješe putnike. A onda, stvari kreću drukčijim tokom...

• Zna li se autorska i glumačka ekipa trećeg dela serijala „Balkan ekspres”?

– Voleo bih da režiser bude Branko Baletić, sa ekipom glumaca iz prvog dela, uz nova, mlađa pojačanja.

• Pratite li domaću kinematografiju, mnogi scenaristi su Vaši nekadašnji studenti?

– Zbog posla na projektima koje sam pomenuo i putovanja, imam manje mogućnosti da pratim sve što se događa u domaćem filmu. Raduju me uspesi mojih bivših studenata i studentkinja, nadam se da će im se i sledeći poslovi posrećiti.

• Šta je trenutno trend u svetskoj kinematografiji: problemi trećeg sveta, tragične individualne sudbine, problemi pojedinca ili…?

– Možda nisam u pravu ali mi se čini da jedna struja svetskog filma sve više, poput televizije i novina, podleže idiotizaciji. Zasad, tome se odupiru neke manje kinematografije i, naravno, pojedinci.

• Da li ćete ponovo režirati?

– Zasad ne pomišljam na to.

• Pošto ste iz novinarstva ušli u film, kako komentarišete današnju novinarsko-medijsku sliku Srbije?

– Bojim se da u većini medija, sem ponekog izuzetka, popuštaju poslednje brane ozbiljnosti, odgovornosti, pismenosti i istinitosti. Zver profita je nezasita, sistem vrednosti je okrenut naglavačke, uostalom, slika za koju me pitate dovoljno sama govori.

• Pišete li i dalje u kuhinji i po instinktu?

– Zimi, da. A leti, gde god stignem, samo nikad za pisaćim stolom jer ga nemam.

-----------------------------------------------------------

Siroti mali hrčki

• Dosta ste radili za TV, mnogo je Vaših realizovanih radio-drama. Vraćate li se tom segmentu stvaralaštva?

– Radio-drame, odnosno radio igre i humoreske, pisao sam kao gimnazijalac. Sećam se da sam poslednju, koja je mogla da bude i radio-komedija, napisao u dvorištu Druge beogradske gimnazije, preko puta „Politike” i Radio Beograda. U prvom, najvećem, Šekularac je pikao loptu sam protiv petorice a u drugom, srednjem, Žuća Korać je igrao košarku jedan na jedan protiv Bobe Gordića. Svi su oni već bili uveliko slavni a ja, potpuni anonimus, gimnazijalac – maturant u bekstvu sa časova, nisam znao šta ću od duga vremena pa sam se prisetio priče o Nahtigalu, službeniku koji je postojao ali zapravo nije postojao i koji se obesio ali se zapravo nije obesio, koju mi je ispričala moja tetka Vuka. Seo sam ispod stepeništa, izvukao iz tašne svesku za pismene iz matematike i red po red, dok je počinjala da sipi dosadna jesenja kiša, napisao tu komediju. Bio sam veoma zadovoljan i odlučio sam da častim sebe jednim bioskopom. Odem u „Kosmaj” i – zaboravim svesku. A u njoj komediju. Tek nekoliko godina kasnije, kad sam postao novinar, jednog gluvog nedeljnog popodneva, sam u redakciji, ponovo napisao taj tekst. Da li sam nešto zaboravio da pomenem? Ah, da. Komedija se zvala „Siroti mali hrčki”.
Ivan Aranđelović
[objavljeno: 08.10.2006.]