Home  |  BUY now  |  Books  |  CD  |  DVD  |  Video  | Magazines  | Sport  |  Souvenirs  | E-mail  |  About us  

ISTRAZIVANJA

Grob u Lisičijem potoku

Komandant Jugoslovenske Kraljevske vojske počiva podno Belog dvora, u šumi Crveni breg.
 

Dragoljub Draža Mihailović, vrhovni komandant Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini streljan je i sahranjen 18. jula 1946. godine

Dragoljub Draža Mihailović, vrhovni komandant Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, ministar vojni i četnički đeneral streljan je i sahranjen 18. jula 1946. godine, sat i po posle ponoći u bagremovom šumarku oko 400 metara od Belog dvora na Dedinju. Osim njega, streljana su još osmorica osuđenika i svi su zakopani u tri rake iskopane na raskrčenom delu šume tada zvane Crveni breg – ispovedao se svojevremeno Ljubo Lazarevski, penzionisani podoficir KNOJ-a, koji je te noći osuđenike dopratio do mesta streljanja i svojim očima gledao egzekuciju.

Njegova izjava svakim danom dobija sve više na težini tim pre što su odlukom Skupštine Srbije minule jeseni izjednačeni prvoborci oba tada suprotstavljena tabora – četnici i partizani. A potom je i pre nekoliko dana država proglašena pokroviteljem ovogodišnjeg skupa ravnogoraca na Ravnoj gori.

Ovo bi trebalo da bude konačno razrešenje dileme na koju u minulih 59 godina nije bilo pouzdanog odgovora. Živih svedoka je, s protokom godina, bilo sve manje, a time i mogućnosti da se utvrdi istina.

Ispovest Ljube Lazarevskog bi ovo trebalo dramatično da promeni, jer on je prvi od onih koji su se pre gotovo 60 godina zakleli tadašnjem vrhovnom komandantu da će večno ćutati o tome.

Evo kako je, po ovom svedoku, likvidiran đeneral:

Draža Mihailović i još devet osuđenih na smrt su bili na skrovitom mestu koje je OZNA odabrala: bilo je to zdanje u Đušinoj ulici (danas se tu nalaze prostorije Rudarsko-geološkog fakulteta). Tu su dovedeni 15. jula 1946. godine, u danu posle izricanja presude. Prezidijum Narodne skupštine, kaže se u zvaničnoj verziji, već sutradan, 16. jula, odbio je molbu za pomilovanje osuđenika.

– Predveče 17. jula stiglo je naređenje da tačno u ponoć budemo u Đušinoj ulici – svedoči Lazarevski. – Niko nije govorio o čemu je reč, ali smo svi dobro znali šta se sprema. Stigao sam tamo nekoliko minuta pre dvanaest i nasred hodnika u prizemlju zgrade video vezanog đenerala. Pre njega za streljanje su pripremili i ostale osuđenike: Dragog Jovanovića, Tasu Dinića, Mladena Žujovića, Radosava Radića, Miloša Glišića, Velibora Jonića, Đura Đokića, Kostu Mušickog i Boška Pavlovića. Dodeljen im je čist beli veš i pokret je naređen pola sata posle ponoći. Potom su osuđenici baš tako potrpani u tri „marice”. Posle lagane vožnje ulicama Takovskom, Miloša Velikog, zatim današnjim Bulevarom kneza Aleksandra (donedavno Bulevarom mira) stigli smo do glavne kapije dedinjskih dvorova – tvrdi Lazarevski i dodaje:

– Kroz prozorče „marice” razaznao sam dvorsku kapiju, a posle stotinak metara skrenuli smo desno i odmah potom levo niz Ulicu Velisava Vulovića kroz dedinjski Lisičji potok prema Rakovici. Zaustavili smo se posle dvesta metara i skrenuli u bagremar pored puta. Nekoliko desetina metara dalje u toj bagremovoj šumi bilo je prokrčeno stotinak metara u kvadrat i nasred te čistine bile su iskopane tri duboke rake. Ceo prostor bio je osvetljen reflektorima. Vrilo je od ljudi u uniformama. Prepoznao sam Miloša Minića, tužioca, i doktora Popovića. Predao sam „svog” zatvorenika Dragog Jovanovića oficiru Ozne i naređeno mi je da se povučem u „maricu”. Kroz prozor vozila veličine povećeg koverta gledao sam sledeće: Najpre je lekar detaljno pregledao osuđenike, potom se začulo škljocanje zatvarača na automatima i na kraju su odjeknuli rafali. Tri duga i tri kratka. Sasvim je sigurno da je neznani grob „prvog evropskog gerilca” i srpskog Čiče baš na ovom mestu – rekao je Lazarevski pokazujući rukom gde je sahranjen Dragoljub Draža Mihailović.

Dr Kosta Nikolić, istoričar, koji je odbranio doktorat pre nekoliko godina s naslovom „Draža Mihailović”, u jučerašnjem razgovoru kaže da je ovo po svoj prilici najverodostojnija potvrda da su se ubistvo i sahrana komandanta ravnogoraca dogodili u Lisičijem potoku:

– Sve do sada objavljeno na tu temu ukazuje da je đeneral Mihailović već 59 godina na tom mestu. U to vreme ideološka koprena bila je velika prepreka saznavanju istorijskih istina. Međutim, zna se da je celom operacijom streljanja rukovodila Ozna, a da su njeni sledbenici bile službe državne bezbednosti, do dana današnjeg. Dok ne bude otvorena arhiva i dokumenta postanu dostupna, ne može se ništa sto odsto tvrditi, ali po svemu sudeći đeneral Mihailović je ubijen i sahranjen u Lisičijem potoku.

Svedoci koji su godinama prolazili Ulicom Velisava Vulovića zapamtili su sigurno da je na njenom kraju, iza dvorske ograde, bila stražara iz koje je vojnik neprekidno kontrolisao kretanja i zbivanja u njoj. Zašto baš na tom mestu, niko nije hteo da odgovori.

Kao što su ljudi iz Ozne i Udbe decenijama lansirali potpuno izmišljene priče da je đeneral Mihailović, na primer, ubijen na Adi Ciganliji gde je bačen u živi kreč da bi mu se izgubio svaki trag. Ili ostala je zapamćena verzija majora Jovice Crvenka da je Mihailović streljan na Adi, a potom sahranjen pored nekog potoka negde na Avali.

Jedno je sasvim sigurno: pričama nikada kraja, a dokumenta koja će, nadamo se uskoro, biti izneta na svetlost dana, daće posle gotovo šest decenija, konačan odgovor na nepotrebnu misteriju: gde počiva Dragoljub Draža Mihailović, čiji će se preostali saborci, koji su nedavno dobili pravo na penzije, sredinom maja okupiti na Ravnoj gori, ovoga puta pod pokroviteljstvom države.
 

(DRAGAN VLAHOVIć, POLITIKA)	(26-03-05)

  

Nikola Jokić potvrdio priču o britanskom zlatu, ali tvrdi da je ono slato kao pomoć četničkom pokretu Draži zlatnici padali sa neba Jokić ekskluzivno za naš list tvrdi da su zlatne poluge, koje su za četnike u sanducima spuštali britanski padobranci na Sinjajevini iznad Kolašina u Crnoj Gori, u Srbiju prebacili četnici iz Zaostra i da je Draža Mihailović zlatnike delio svojim stalnim saborcima Četnik Nikola Jokić, koji je u Glavnom štabu Draže Mihajlovića proveo 26 meseci, potvrdio je za naš list istinitost priče iz vremena Drugog svetskog rata o britanskom zlatu i četnicima. Jokić, međutim, demantuje navode londonskog Sandej tajmsa da je britanski obaveštajac, pukovnik Djuen Bil Hadson (po kome je stvoren lik agenta Džejmsa Bonda), pokrao zlato i dijamante britanske vlade i skrivao ih kod Čačka u Srbiji. Jokić ekskluzivno za naš list tvrdi da su zlatne poluge, koje su za četnike u sanducima spuštali britanski padobranci na Sinjajevini iznad Kolašina u Crnoj Gori, u Srbiju prebacili četnici iz Zaostra i da je Draža Mihailović zlatnike delio svojim stalnim saborcima. Svi na jednom kazanu - U krugu smo imali jedan radioaparat koji je hvatao Radio London. On se nalazio u Čičinoj sobi, gde su dolazili njegovi najbliži saradnici. Naredio je da se na prozoru sobe postavi jedan manji zvučnik pa smo se skupljali ispod prozora i slušali vesti svako veče. Nikad mu nije zasmetalo što ponekad zagalamimo, nijednom nas nije opomenuo. S vremena na vreme izlazio je u dvorište da malo prošeta, ponekad sa gospodinom Dragišom Vasićem, a češće sam. Nije dozvoljavao da ga neko prati dok šeta. Doduše, uvek bi po jedan od nas izašao s puškom prema šumi dok on šeta, ali to niko nije određivao, smatrali smo da je to dužnost vojnička. Bio je jedan broj viših oficira u Štabu, ali oficirske kuhinje nije bilo, ni za engleske oficire. Čiča i oficiri uzimali su ručak sa vojničkog kazana - seća se Nikola Jokić. - Istina je samo da je britanska vlada u zlatu pomagala Dražu Mihailovića i četnike. Ne verujem da su britanski obaveštajci, pa ni taj pukovnik Hadson, mogli da se domognu zlatnih poluga koje smo mi u okovanim sanducima iz Crne Gore preko Prijepolja preneli u Srbiju. Kod nas su dolazila dvojica britanskih oficira. Jednog smo zvali Marko, a drugog Beli. Marko je bio rudarski inženjer, snažan čovek, mogao je biti i miner brodova, a Beli je bio direktor "Trepče". Reč je, dakle, o dvojici ljudi s kojima je Draža sarađivao, a ne o jednom čoveku kako sada tvrde - priča Nikola Jokić, nekadašnji vojnik Glavnog štaba Dražinog četničkog pokreta koji je delovao u Crnoj Gori, a danas penzioner Vojnog odmarališta "Breza". - U to vreme sam bio u Glavnom štabu u Lipovu, više Kolašina, blizu kuće gde je Draža stanovao. Pre toga, bili smo u Poljima kolašinskim, gde su nas posetili Italijani, jer im je izgleda neko dojavio, pa smo morali da se povučemo u Lipovo. Tamo smo bili od zime 1942. sve do polovine aprila 1943. godine. Iz Lipova smo otišli u Zaostro i tu ostali petnaestak dana, a onda iz Zaostra u Srbiju, ponevši zlato koje su britanski padobranci prethodno spuštali na Sinjajevinu iznad Kolašina. Dražu, njegovu pratnju i Glavni štab, otpratili smo do Prijepolja gde ih je prihvatila druga jedinica, a mi se vratili. Već sutradan su Nemci zarobili Pavla Đurišića i njegovu jedinicu. Dotad sam bio sa Dražom, ali moj brat Miodrag Jokić, njegov radio-telegrafista, sa Dražom je bio sve vreme. Kad su otišli za Srbiju, više se nismo videli, sve do kraja 1945. kad sam ga našao u KP domu u Nišu, a tu nije bio dugo jer je stigla amnestija - priča Nikola Jokić. Vraćamo se opet na početak priče o zlatu britanske vlade za Dražu i Četnički pokret. - Pomoć britanske vlade spuštana je padobranima na Sinjajevinu, mada su padobrani prvo spuštani na Bjelasicu, iznad Biogradskog jezera. E, tu su ti seljaci počeli da kradu, a padobrane nismo mogli da nađemo, nego smo jurili za njima, pa smo odlučili da se "desant" premesti gore na Sinjajevinu. Uz hranu i odeću, sa neba su "padali" i teški sanduci, okovani nekim posebnim materijalom, nalik na burad, dužine nekih 80, a širine oko 40 centimetara. U tim buradima bilo je i oružja, a onda je doletelo i to zlato. Za Božić 1943. godine, Draža nam je svima u Zaostru podelio po zlatnik. On je i raspolagao tim zlatom i delio zlatnike svim stalnim četnicima, kako je ko mogao da dođe da ih uzme. Po dolasku iz Crne Gore zlatnike je delio i četnicima u Srbiji. Nismo ga nikad pitali, ali verujem da je to zlato poslala vada iz Londona. Pričalo se da je to zlato bilo poslato partizanima, što nije tačno - priča Nikola Jokić. - Kad su partizani razbili četnike na Kalinoviku, ispod Sinjajevine, pošli smo za Zaostro. Puna četiri kamiona bila su natovarena teretom, radio-tanicom i arhivom. Pošto smo izbegli zasedu Italijana, repakovali smo kamione i premestili sanduke koji su bili toliko teški da sam ja jedva prešao tridesetak koraka. Tek uz pomoć još jednog, i to znatno jačeg od mene, uspeli smo da ih prenesemo. Zanimljivo je da su sanduci bili žigosani sa više voštanih pečata. Oružje i municiju nismo nikad okivali, niti pečatili voskom, a i nisu bili toliko teški - preko 150 kila. U to vreme došao je i jedan kapetan Milisavljević ili Milosavljević, ne znam tačno, ali mi smo ga oslovljavali sa Čika Taras. Nije imao nikakve vojske, niti dužnosti, i verujem da je došao da čuva to zlato. Prilikom iskrcavanja engleskih padobranaca poginula su dvojica podoficira iz Londona, dva rođena brata. Spleli im se padobrani. Sahranili smo ih na groblju kraj crkve u Poljima, uz najviše vojničke počasti. Štab je bio u zgradi kraj crkve. Bojim se da je londonski Sandej tajms pomešao neke činjenice. To o Džejmsu Bondu su čiste izmišljotine. Imao sam zapisana i njihova prava imena i slike sa njima, ali kad su došli Rusi, a partizani me mobilisali 1944. godine, majka je sve uništila iz straha. A baš smo se slikali u Zaostru. Tu sliku kao i da sada gledam - Marko, pukovnik Djuen Bil Hadson, ili Džejms Bond. Da imam te slike sada, pokazao bih vam i Marka, i Bejlija, i Dragišu Vasića, i majora Lalatovića, i Dražu sa njima i sa svima nama. Pocepa ih uplašena majka da mene partizani ne uhapse - priča Nikola Jokić. R. Barjaktarević http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/R05081601.shtml

Top  |  Home  |  BUY now  |  Books  |  CD  | DVD  |  Video  |  Magazines  |  Sport  |  Souvenirs |  E-mail