ČETRDESETI FILMSKI SUSRETI U NIŠU
Vi znate zašto ja
Nagradu za najbolju mušku ulogu
Srđanu Todoroviću uručila je njegova tetka Mira Stupica dok je
dobitnik glavnog trofeja "Naise" Lazar Ristovski iskreno rekao:
"U ovom gradu je lako biti glumac jer je tu publika koja nas
voli"
Srđanu Todorivuću je
nagradu „Car Konstantin” uručila tetka Mira Stupica,
doajen našeg glumišta
|
U
subotu, 27. avgusta, u prostranom studiju niške televizije "Belami",
predsednica žirija četrdesetih jubilarnih Filmskih susreta Mira
Banjac pročitala je odluku o nagradama festivala, naglasivši
prethodno da su sve odluke žirija, u kojem su, uz nju, bili još
i Katarina Žutić i Miodrag Krivokapić, bile donete jednoglasno.
Gran pri Naisa pripao je Lazaru
Ristovskom za maestralnu ulogu Lazara u filmu "San zimske noći"
Gorana Paskaljevića.
"Car Konstantin" je dodeljen
Srđanu Todoroviću za ulogu Ratka u filmu "Sivi kamion crvene
boje" koji je režirao Srđan Koljević, kao i za ulogu Maneta
Melanholika u filmu "Flert", omnibusu Akademije BK.
"Carica Teodora" pripala je
Aleksandri Balzamović za lik Suzane, takođe u filmu "Sivi kamion
crvene boje".
Povelju za mušku ulogu primio je
Svetozar Cvetković koji je tumačio ulogu Mikija u filmu "Buđenje
iz mrtvih" u režiji Miše Radivojevića, dok je ona za najbolju
žensku ulogu pripala Ani Franić za lik Nagorke u istom ovom
filmu i za ulogu Saše u filmu "Diši duboko" Dragana Marinkovića.
Nagrada za epizodnu mušku ulogu
dodeljena je Svetomiru Stanišiću za tumačenje lika Gašija u
filmu "Balkanska braća" u režiji Božidara Nikolića, a ona za
žensku Anđeliki Simić za ulogu Marije u filmu "Žurka" Aleksandra
Davića.
Najbolji debitant, po oceni
žirija, bila je Mirka Vasiljević, koja je prvi put stala pred
kamere tumačeći lik Sofije u drugom delu filma "Mi nismo anđeli".
Nagrade su uručene isto veče pred
prepunim gledalištem, velikim brojem kolega glumaca, filmskih
radnika, kao i gostiju festivala, na letnjoj pozornici Niške
tvrđave.
I niko se nije iznenadio kada je
Srđanu Todoroviću, zvanom Žika, nagradu uručila Mira Stupica,
velika srpska i, što da ne, jugoslovenska glumica, a njegova
rođena - tetka.
- Vi već znate zašto ja -
obratila se publici i izmamila im dug aplauz.
Buran aplauz je požnjeo i Lazar
Ristovski, ne samo zbog svog maestralnog glumačkog umeća.
- U Nišu je lako biti glumac, jer
je to publika koja nas voli - rekao je primajući počasti. -
Priznanje pripada i Goranu, ali i devojčici koja se zove Jovana.
Zato sam odlučio da polovina novčanog dela moje nagrade pripadne
njoj.
Kako
vreme brzo leti
Pravi žiri: Miodrag
Krivokapić, Mira Banjac i Katarina Žutić
|
Glumac Miki Krstović, umetnički
direktor Festivala i naš prijatelj i domaćin, imao je vremena
tek da nas pozdravi, da nazdravimo susretu uz čašicu razgovora i
da - nestane. Suviše je obaveza za tu, ipak, počasnu funkciju,
nije se tome nadao. Ostavio nas je u društvu reditelja Darka
Bajića s kojim smo se srdačno upoznali po treći put: ne
računajući sva ona viđenja i druženja u Beogradu, tu je i ono iz
Kruševca, sa Festivala "Zlatna kaciga".
- Ma, nema veze - objasnio je
šeretski. - Nikad nije naodmet upoznati se. Upoznavao sam neke i
po nekoliko puta, a još nisam dokučio ko su i šta su.
Veli da je upravo bio na
promociji knjige "San o strasti" Lija Strazberga, u izdanju
Fakulteta dramskih umetnosti i Instituta za pozorište, film i
ostalo. On, kao profesor FDU, imao je čast da govori o toj
izvanrednoj knjizi.
- Li Strazberg je čudesan tip -
pričao nam je. - On je čuveni pedagog i glumac, osnivač "Ektors
studija", one poznate glumačke škole kroz koju su prošli Pol
Njumen, Merilin Monro, Marlon Brando… Knjigu je preveo Baja
Šaranović, vredi je imati.
Prepustio nas je Svetozaru
Gonciću koliko da ga spasemo od lovaca na autograme. Bio je na
festivalu s filmom "Buđenje iz mrtvih" Miše Radivojevića, a u
društvu svoje petnaestogodišnje ćerke Isidore.
- Tek kad je pogledam, shvatim
kako vreme brzo leti - rekao je popularni Bule nežno je milujući
pogledom. - A kao juče da se rodila…
- Nego, koji ti je ovo festival?
- pitam da bismo zapodenuli razgovor o filmu.
- Ne sećam se - othuknuo je. -
Mislim da sam prvi put bio u Nišu 1972. sa "Salašem u Malom ritu"…
Ili nešto ranije, sa "Kamiondžijama"?
Zar je moguće da je bilo tako
davno? Kako vreme brzo leti!
Onda nam je pričao o svom
kratkometražnom autorskom filmu "Strategija iluzija" s kojim je
učestvovao na ovogodišnjem Festivalu u Beogradu, a sa kojim
uskoro ide u Amsterdam, na jednu od najznačajnijih svetskih
smotri tog žanra.
- Film je o mađioničarima, o
dvadeset članova njihovog beogradskog esnafskog udruženja. Uz
njih, u ovom filmu nastupaju i pravi glumci, moje koleginice i
kolege, koji pričaju o iluzijama što su na njih ostavile najjači
utisak i tumače kako misle da se izvode. Sve sam snimio i
montirao sam, sa takoreći amaterskom kamerom i na kućnom
kompjuteru, ali ispalo je dobro.
Posle nam je pokazao izvanredne
fotografije koje je snimio svojim novim malim digitalnim
foto-aparatom. Na jednoj od njih, koju je najverovatnije snimila
mala Isidora, Bule na trambolini demonstrira nekakav vratolomni
salto.
Tako
mlada, a već laureat
Orkestar „Azirović” ispred
tvrđave
|
- A, kako čiča od četrdeset pet
leta izvodi opruženi salto - hvalisao se malo, pa nastavio: -
Kao klinac sam dugo trenirao gimnastiku, ostao mi je u malom
mozgu taj osećaj za orijentaciju, a u telu gipkost… Jednom
prilikom sam tu veštinu iskoristio u nekoj predstavi, svi su se
iznenadili tom umeću. Valjda ne delujem tako…
Upoznao nas je sa mladom Anom
Franić, koju će tek sutradan žiri ovenčati nagradom za najbolju
žensku ulogu. Nagradu je dobila za dve izvanredne uloge, od
kojih je zanimljivija ona u kojoj tumači lik Saše u filmu "Diši
duboko", a koji priča priču o homoseksualnoj, lezbijskoj vezi.
- Verovatno bi mnoge moje
koleginice odbile ovakvu ulogu zbog njene specifičnosti -
pričala nam je Ana. - Ja smatram da je upravo to prednost, jer
takav lik omogućuje glumcu da iskaže sve svoje sposobnosti. Za
ovakve uloge se svuda u svetu dobijaju visoke nagrade, zna se
kakav je rejting glumaca koji timače likove poput ovog. Što se
mene tiče, nije bilo nikakvog razloga za kolebanje ili odbijanje.
Naprotiv. Ne pravim izbor na osnovu toga da li ću igrati ovaj
ili onaj lik, pa i lezbijku, već na osnovu toga da li mi se
uloga dopada, da li mogu u potpunosti da je ostvarim. Jer, danas
tumačim jedan lik, sutra ću već neki drugi. Uradili smo film o
nečemu pred čim svi zatvaraju oči, a izuzetno mi je drago da on
nikoga nije ostavio ravnodušnim. Reakcije na filmsku priču su
bile kontroverzne: ili se ljudima film dopao, ili su se osećali
uvređeno što je uopšte snimljen.
Posle pričamo o filmu kao smetnji
u pozorišnoj karijeri. Ana priznaje da više voli rad na filmu,
ali da joj je pozorište bitnije jer u njemu može da ostvari
kontinuitet.
- Čak i u bogatijim zemljama
glumac mora da ostane u žiži interesovanja publike - timači nam
svoj stav. - A u uslovima kada je filmska produkcija skromna,
kao kod nas, to je nemoguće. Lice je potrošna roba, svaki
filmski glumac zbog toga neizostavno prolazi kroz krizu, kada mu
se dogodi da ne snima i po pet-šest godina. U pozorištu je
drukčije jer i kad nema premijera, igraš stare predstave i
ostvaruješ taj neophodni kontinuitet.
San niške
noći
Mirka Vasiljević i Srđan
Dragojević
- „Anđeli”
|
Uveče smo gledali film Gorana
Paskaljevića "San zimske noći". Nisam ga ranije video: bila je
to epska tragedija oslikana lirskim bojama. Posle toga i
nastavak filma "Mi nismo anđeli" Srđana Dragojevića. Urnebesna
komedija kao kontrapunkt ovome. Obe ove rojekcije smo pratili iz
tesnog ograđenog dela tvrđave, prostora namenjenog
protagonistima i gostima festivala. Šta da kažem: besplatno piće,
akademska atmosfera, starlete…
Goran nam je izmakao, ali Srđana
hvatamo i razgovaramo o "Anđelima".
- Taj projekat je koštao oko
milion i dvesta hiljada evra, a mogao je da se uradi i za upola
manje para - priča nam popularni reditelj. - Zbog evidentnog
uspeha, svakako ćemo snimiti i treći deo, a u njemu ću se
pojaviti samo kao producent. Ali, mešaću se u sve… Mislim da za
moju karijeru ne bi bilo dobro da radim taj treći nastavak.
Inače, od starih glumaca tu će biti svi oni koji ne traže
previsoke honorare.
Smejem se, mada je on, izgleda,
mislio ozbiljno.
Priča mi kako među nekim ljudima
vlada uverenje da je svaki nastavak nekog filma sve bleđa kopija
prvog, aludirajući valjda na "Anđele". Ne slaže se s njima ni
inače, a kao argument poteže "Elijena", "Terminatora", "Indijanu
Džonsa"…
Tu su i "Anđeli", naravno,
dodvoravam mu se.
- Pa, dobro, i oni - odgovara
skromno.
Isprepadali smo i Lazara
Ristovskog: bio je u društvu Mikija Krstovića i iskoristili smo
priliku da mu odamo priznanje za onaj gest. Prima čestitanja,
ali se pravi nevešt:
- Dobar film, a u takvom nije
teško biti dobar glumac.
Konačno, gospođa Mira Banjac.
- Ovaj festival je oduvek onaj
koji će okupiti najveći broj glumaca - priča mi. - Ove godine
smo možda siromašniji za neke, ali koliko para, toliko i muzike.
Umetnost nam je mnogo bolja od uslova koji se nude. Inače,
zaista mi je žao što je ovaj festival zatvoren, hermetičan.
Nažalost, gospođa Žalica nije mogla da uđe u korpus nagrada jer
naši propisi i zakon to ne dozvoljavaju. A festival bi morao da
se proširi na naše govorno područje (srpsko-hrvatsko-bošnjačko)
bez obzira na granice, čime bismo svi mnogo dobili.
- Hvala vam - pozdravljam se s
njom. - Pa, vidimo se za koji dan u Beogradu…
- Valjda u Novom Sadu - ispravlja
me. - Ili ovde, u Nišu, dogodine. |