CD

DVD

MOVIES

FILMOVI

SPORT

DRESOVI

SOUVENIRS

SUVENIRI

MAGAZINES

NOVINE

SERVICES

USLUGE

Srđanu Todorivuću je nagradu „Car Konstantin” uručila tetka Mira Stupica, doajen našeg glumišta

U subotu, 27. avgusta, u prostranom studiju niške televizije "Belami", predsednica žirija četrdesetih jubilarnih Filmskih susreta Mira Banjac pročitala je odluku o nagradama festivala, naglasivši prethodno da su sve odluke žirija, u kojem su, uz nju, bili još i Katarina Žutić i Miodrag Krivokapić, bile donete jednoglasno.

Gran pri Naisa pripao je Lazaru Ristovskom za maestralnu ulogu Lazara u filmu "San zimske noći" Gorana Paskaljevića.

"Car Konstantin" je dodeljen Srđanu Todoroviću za ulogu Ratka u filmu "Sivi kamion crvene boje" koji je režirao Srđan Koljević, kao i za ulogu Maneta Melanholika u filmu "Flert", omnibusu Akademije BK.

"Carica Teodora" pripala je Aleksandri Balzamović za lik Suzane, takođe u filmu "Sivi kamion crvene boje".

Povelju za mušku ulogu primio je Svetozar Cvetković koji je tumačio ulogu Mikija u filmu "Buđenje iz mrtvih" u režiji Miše Radivojevića, dok je ona za najbolju žensku ulogu pripala Ani Franić za lik Nagorke u istom ovom filmu i za ulogu Saše u filmu "Diši duboko" Dragana Marinkovića.

Nagrada za epizodnu mušku ulogu dodeljena je Svetomiru Stanišiću za tumačenje lika Gašija u filmu "Balkanska braća" u režiji Božidara Nikolića, a ona za žensku Anđeliki Simić za ulogu Marije u filmu "Žurka" Aleksandra Davića.

Najbolji debitant, po oceni žirija, bila je Mirka Vasiljević, koja je prvi put stala pred kamere tumačeći lik Sofije u drugom delu filma "Mi nismo anđeli".

Nagrade su uručene isto veče pred prepunim gledalištem, velikim brojem kolega glumaca, filmskih radnika, kao i gostiju festivala, na letnjoj pozornici Niške tvrđave.

I niko se nije iznenadio kada je Srđanu Todoroviću, zvanom Žika, nagradu uručila Mira Stupica, velika srpska i, što da ne, jugoslovenska glumica, a njegova rođena - tetka.

- Vi već znate zašto ja - obratila se publici i izmamila im dug aplauz.

Buran aplauz je požnjeo i Lazar Ristovski, ne samo zbog svog maestralnog glumačkog umeća.

- U Nišu je lako biti glumac, jer je to publika koja nas voli - rekao je primajući počasti. - Priznanje pripada i Goranu, ali i devojčici koja se zove Jovana. Zato sam odlučio da polovina novčanog dela moje nagrade pripadne njoj.

Kako vreme brzo leti

Pravi žiri: Miodrag Krivokapić, Mira Banjac i Katarina Žutić

Glumac Miki Krstović, umetnički direktor Festivala i naš prijatelj i domaćin, imao je vremena tek da nas pozdravi, da nazdravimo susretu uz čašicu razgovora i da - nestane. Suviše je obaveza za tu, ipak, počasnu funkciju, nije se tome nadao. Ostavio nas je u društvu reditelja Darka Bajića s kojim smo se srdačno upoznali po treći put: ne računajući sva ona viđenja i druženja u Beogradu, tu je i ono iz Kruševca, sa Festivala "Zlatna kaciga".

- Ma, nema veze - objasnio je šeretski. - Nikad nije naodmet upoznati se. Upoznavao sam neke i po nekoliko puta, a još nisam dokučio ko su i šta su.

Veli da je upravo bio na promociji knjige "San o strasti" Lija Strazberga, u izdanju Fakulteta dramskih umetnosti i Instituta za pozorište, film i ostalo. On, kao profesor FDU, imao je čast da govori o toj izvanrednoj knjizi.

- Li Strazberg je čudesan tip - pričao nam je. - On je čuveni pedagog i glumac, osnivač "Ektors studija", one poznate glumačke škole kroz koju su prošli Pol Njumen, Merilin Monro, Marlon Brando… Knjigu je preveo Baja Šaranović, vredi je imati.

Prepustio nas je Svetozaru Gonciću koliko da ga spasemo od lovaca na autograme. Bio je na festivalu s filmom "Buđenje iz mrtvih" Miše Radivojevića, a u društvu svoje petnaestogodišnje ćerke Isidore.

- Tek kad je pogledam, shvatim kako vreme brzo leti - rekao je popularni Bule nežno je milujući pogledom. - A kao juče da se rodila…

- Nego, koji ti je ovo festival? - pitam da bismo zapodenuli razgovor o filmu.

- Ne sećam se - othuknuo je. - Mislim da sam prvi put bio u Nišu 1972. sa "Salašem u Malom ritu"… Ili nešto ranije, sa "Kamiondžijama"?

Zar je moguće da je bilo tako davno? Kako vreme brzo leti!

Onda nam je pričao o svom kratkometražnom autorskom filmu "Strategija iluzija" s kojim je učestvovao na ovogodišnjem Festivalu u Beogradu, a sa kojim uskoro ide u Amsterdam, na jednu od najznačajnijih svetskih smotri tog žanra.

- Film je o mađioničarima, o dvadeset članova njihovog beogradskog esnafskog udruženja. Uz njih, u ovom filmu nastupaju i pravi glumci, moje koleginice i kolege, koji pričaju o iluzijama što su na njih ostavile najjači utisak i tumače kako misle da se izvode. Sve sam snimio i montirao sam, sa takoreći amaterskom kamerom i na kućnom kompjuteru, ali ispalo je dobro.

Posle nam je pokazao izvanredne fotografije koje je snimio svojim novim malim digitalnim foto-aparatom. Na jednoj od njih, koju je najverovatnije snimila mala Isidora, Bule na trambolini demonstrira nekakav vratolomni salto.

Tako mlada, a već laureat

Orkestar „Azirović” ispred tvrđave

- A, kako čiča od četrdeset pet leta izvodi opruženi salto - hvalisao se malo, pa nastavio: - Kao klinac sam dugo trenirao gimnastiku, ostao mi je u malom mozgu taj osećaj za orijentaciju, a u telu gipkost… Jednom prilikom sam tu veštinu iskoristio u nekoj predstavi, svi su se iznenadili tom umeću. Valjda ne delujem tako…

Upoznao nas je sa mladom Anom Franić, koju će tek sutradan žiri ovenčati nagradom za najbolju žensku ulogu. Nagradu je dobila za dve izvanredne uloge, od kojih je zanimljivija ona u kojoj tumači lik Saše u filmu "Diši duboko", a koji priča priču o homoseksualnoj, lezbijskoj vezi.

- Verovatno bi mnoge moje koleginice odbile ovakvu ulogu zbog njene specifičnosti - pričala nam je Ana. - Ja smatram da je upravo to prednost, jer takav lik omogućuje glumcu da iskaže sve svoje sposobnosti. Za ovakve uloge se svuda u svetu dobijaju visoke nagrade, zna se kakav je rejting glumaca koji timače likove poput ovog. Što se mene tiče, nije bilo nikakvog razloga za kolebanje ili odbijanje. Naprotiv. Ne pravim izbor na osnovu toga da li ću igrati ovaj ili onaj lik, pa i lezbijku, već na osnovu toga da li mi se uloga dopada, da li mogu u potpunosti da je ostvarim. Jer, danas tumačim jedan lik, sutra ću već neki drugi. Uradili smo film o nečemu pred čim svi zatvaraju oči, a izuzetno mi je drago da on nikoga nije ostavio ravnodušnim. Reakcije na filmsku priču su bile kontroverzne: ili se ljudima film dopao, ili su se osećali uvređeno što je uopšte snimljen.

Posle pričamo o filmu kao smetnji u pozorišnoj karijeri. Ana priznaje da više voli rad na filmu, ali da joj je pozorište bitnije jer u njemu može da ostvari kontinuitet.

- Čak i u bogatijim zemljama glumac mora da ostane u žiži interesovanja publike - timači nam svoj stav. - A u uslovima kada je filmska produkcija skromna, kao kod nas, to je nemoguće. Lice je potrošna roba, svaki filmski glumac zbog toga neizostavno prolazi kroz krizu, kada mu se dogodi da ne snima i po pet-šest godina. U pozorištu je drukčije jer i kad nema premijera, igraš stare predstave i ostvaruješ taj neophodni kontinuitet.

San niške noći

Mirka Vasiljević i Srđan Dragojević - „Anđeli”

Uveče smo gledali film Gorana Paskaljevića "San zimske noći". Nisam ga ranije video: bila je to epska tragedija oslikana lirskim bojama. Posle toga i nastavak filma "Mi nismo anđeli" Srđana Dragojevića. Urnebesna komedija kao kontrapunkt ovome. Obe ove rojekcije smo pratili iz tesnog ograđenog dela tvrđave, prostora namenjenog protagonistima i gostima festivala. Šta da kažem: besplatno piće, akademska atmosfera, starlete…

Goran nam je izmakao, ali Srđana hvatamo i razgovaramo o "Anđelima".

- Taj projekat je koštao oko milion i dvesta hiljada evra, a mogao je da se uradi i za upola manje para - priča nam popularni reditelj. - Zbog evidentnog uspeha, svakako ćemo snimiti i treći deo, a u njemu ću se pojaviti samo kao producent. Ali, mešaću se u sve… Mislim da za moju karijeru ne bi bilo dobro da radim taj treći nastavak. Inače, od starih glumaca tu će biti svi oni koji ne traže previsoke honorare.

Smejem se, mada je on, izgleda, mislio ozbiljno.

Priča mi kako među nekim ljudima vlada uverenje da je svaki nastavak nekog filma sve bleđa kopija prvog, aludirajući valjda na "Anđele". Ne slaže se s njima ni inače, a kao argument poteže "Elijena", "Terminatora", "Indijanu Džonsa"…

Tu su i "Anđeli", naravno, dodvoravam mu se.

- Pa, dobro, i oni - odgovara skromno.

Isprepadali smo i Lazara Ristovskog: bio je u društvu Mikija Krstovića i iskoristili smo priliku da mu odamo priznanje za onaj gest. Prima čestitanja, ali se pravi nevešt:

- Dobar film, a u takvom nije teško biti dobar glumac.

Konačno, gospođa Mira Banjac.

- Ovaj festival je oduvek onaj koji će okupiti najveći broj glumaca - priča mi. - Ove godine smo možda siromašniji za neke, ali koliko para, toliko i muzike. Umetnost nam je mnogo bolja od uslova koji se nude. Inače, zaista mi je žao što je ovaj festival zatvoren, hermetičan. Nažalost, gospođa Žalica nije mogla da uđe u korpus nagrada jer naši propisi i zakon to ne dozvoljavaju. A festival bi morao da se proširi na naše govorno područje (srpsko-hrvatsko-bošnjačko) bez obzira na granice, čime bismo svi mnogo dobili.

- Hvala vam - pozdravljam se s njom. - Pa, vidimo se za koji dan u Beogradu…

- Valjda u Novom Sadu - ispravlja me. - Ili ovde, u Nišu, dogodine.