CD

DVD

MOVIES

FILMOVI

SPORT

DRESOVI

SOUVENIRS

SUVENIRI

MAGAZINES

NOVINE

SERVICES

USLUGE

Sin Duška Popova, po kome je britanski špijun i pisac Jan Fleming stvorio lik tajnog agenta 007, boravio je u Beogradu i prvi put ispričao uzbudljivu životnu priču svoje porodice

Septembar 2006

Džems Bond je, ipak, bio Srbin!

Neki Srbi su to znali, a većina nije. Međutim, ime Duška Popova je na zapadu prilično poznato, kao i podatak da je Jan Fleming, britanski pisac i špijun, lik Džemsa Bonda napravio prema svom kolegi Dušku.

"Ilustrovana Politika" je pre nekoliko godina objavila feljton o ovom čoveku, iz pera Stevana Petrovića koji je još sredinom sedamdesetih u Londonu slučajno našao knjigu "Špijun protiv špijuna" Duška Popova. Zainteresovao se, ali nije uspeo da stigne do autora koji je u međuvremenu umro, a porodica mu se raštrkala na sve strane sveta.

Bio je to jedini put da se o Dušku naširoko piše, a postao je kod nas aktuelan ponovo zahvaljujući Vesni Jugović koja je izbor za mis Srbije i Crne Gore posvetila tajnom agentu 007. I šta je prikladnije nego da proslavu uveliča sin Džemsa Bonda lično. A on se zove Boris Popov, ima 36 godina, nije oženjen. Živi u Palma de Majorki, ima poslove u celom svetu, često putuje u London, Švajcarsku, Pariz i na Bahame. Stiže i do Beograda i Dubrovnika. Govori, engleski i španski, razume i srpski. Uvijeno ga pitamo očekujući direktan odgovor:

Da li ste i vi ikada poželeli da budete špijun kao vaš otac?

– Bilo bi teško jer je moj otac bio slavan pa se bojim da bi me provalili veoma brzo.

Možda bi baš to bila odlična maska, niko ne bi posumnjao...

– Ako želite da me pitate da li sam špijun, odgovor bi u oba slučaja bio "ne", i da jesam i da nisam, tako da je izlišno.

Boris u centru Beograda ovih dana

Borisa smo upoznali tokom jednog lepog, vegetarijanskog ručka u restoranu u centru Beograda. Društvo su nam pravile finalistkinje izbora za mis, kao i nekoliko zvanica. Odmah saznajemo da je mladi "Bond" odseo u istom hotelu gde i "misice", ali nam Boris stavlja do znanja, uz osmeh, da je on daleko od šou-biznisa i da ne voli da se eksponira. I tokom foto-sesije na Trgu Republike je to bilo jasno. Dok su se devojke borile koja će više da se slika Boris je stidljivo učestvovao u akciji koju su pažljivo pratili okupljeni prolaznici.

Kada se ugase reflektori, Boris postaje zanimljiv sagovornik sa kojim možete da pričate o svemu. Ali da bi se razumele uzbudljive istorije njegove porodice i onoga što Boris sada jeste, trebalo bi čitaoce da ukratko podsetimo na fascinantnu ličnost njegovog oca, pravog Džemsa Bonda ili Duška Popova.

Duško Popov je rođen 1912. u Titelu u dobrostojećoj trgovačkoj porodici Milorada i Zore Popov. Živeli su u centru Beograda, ali se porodica tridesetih godina podelila. Jedan deo je ostao u Beogradu, a drugi otišao u Dubrovnik. Milorad je želeo odlično obrazovanje za svoju decu. Pored Duška imao je još dva sina – Ivana i znatno mlađeg Vladimira. Ivan je u Bolonji završio medicinu a Duško prava u Frajburgu dok je Vladimir za to vreme išao još u gimnaziju.

Duško je na studijama upoznao Johana Jebsena. On je poticao iz bogate porodice, ali je rano ostao siroče. Duška je prihvatio kao rođenog brata. Voleli su dobre automobile, lepe devojke i avanture. Kao studenti su učestvovali u političkim debatama zbog čega su obojica imali problema. U jednom trenutku Gestapo je uhapsio Duška pod izgovorom da je komunista. Jebsen mu je pomogao da se izbavi i, vraćajući se u Beograd, Popov je rekao svom prijatelju: "Ako ti ikada u životu bude bila potrebna moja pomoć, računaj na mene". U Beogradu je otvorio advokatsku kancelariju februara 1940. Johan dolazi da se sa Duškom nađe u kafani "Srpska kruna". Objašnjava mu kako je postao nemački obaveštajac kako ne bi išao u rat i postao meso za topove. Predložio je Dušku da mu postane pomoćnik. Trebalo je sastaviti spisak francuskih političara na koje Nemačka može da računa ako pobedi Francusku. Dušku je bilo teško da radi za one koji su ga zatvarali, ali je zbog obećanja prijatelju pristao. Da bi olakšao savest, odmah je sve prijavio Englezima u britanskoj ambasadi u Beogradu i postao i njihov špijun.

Duško je bio obrazovan, šarmantan, bogat, neoženjen – sve u svemu, rado viđen gost na beogradskim zabavama i prijemima. Nemačka je htela od njega da napravi svog prvog superšpijuna jer je bio jedini koji je imao prolaz do najviših krugova britanskog društva (preko prijateljstva sa vojvodom od Kenta). Ceo svoj posao Popov je radio iza paravana advokata brodarske kompanije. Nemci su mu dali tajno ime Ivan, a Britanci Tricikl. Putovao je u Rim, Lisabon, London i osim za vojne tajne sve vreme brinuo za svoju rasturenu porodicu koja je bežala od Beograda do Dubrovnika i natrag.

Duškovi šefovi su bili Dž. S. Masterman, profesor istorije na Oksfordu, koji je u okviru tajne službe vodio sektor ćć zadužen da obmanama iscrpljuje snagu nacista. Druga najvažnija ličnost za Popova bio je Stjuart Menzis, glava britanske obaveštajne službe i odgovoran samo Čerčilu. Ubeđujući Duška da je idealan kontraobaveštajac, on mu je ovako rekao:

– Vi ste pošten čovek, ali ste bezobzirni. Vaše urođene sklonosti, nagoni i predosećanja jači su od vaših sposobnosti shvatanja i rasuđivanja, koje su takođe iznad proseka. Savest vas nikada ne peče, a kada ste svirepi, to je životinjska a ne bolesna svirepost. Opasnost deluje podsticajno na vas i tada jasnije mislite, brže donosite odluke. Jedino treba da naučite da slušate naređenje kako ne biste bili mrtav špijun.

Treća bitna osoba (ne računajući Jebsena) za Popova je bio Jan Fleming, britanski agent koji je imao zadatak da prati Popova. On mu je kasnije bio nadahnuće da stvori glavni lik svojih romana o Džemsu Bondu. Duško je znao da ga Fleming prati i priredio mu je jedno iznenađenje u Lisabonu. Od Nemaca je dobio 80.000 dolara da ih prenese u Ameriku, ali je Duško odlučio da u jednoj kockarnici zaigra na sve ili ništa. Prihvatio je izazov jednog razmetljivca i na sto stavio 50.000 dolara. Svi su zanemeli, ostali gosti se skupili oko stola, a lice Jana Fleminga je pozelenelo. Niko nikada pre toga nije imao toliko novca na jednom mestu. Izazivač se povukao, kazino izvinio, a Duško je bio zadovoljan.

Popov je informaciju o skorom napadu Japanaca na Perl Harbor prosledio Britancima, a ovi su ga uputili pravo u Ameriku. Šef CIA Edgar Huver nije verovao mladom špijunu sa Balkana i nije ništa preduzeo da upozori američku vojsku na Havajima. Posle napada Dušku je bilo zabranjeno da bilo šta pita jer je Huver bio moćniji od svih američkih predsednika. Niko nije smeo da ga smeni čak ni kada je ispunio uslove za penziju.

U to vreme Duško nagovara svog prijatelja Johana da i on počne da radi za Engleze. Novi oficiri nemačke tajne službe odlučuju da provere Popova pomoću "seruma istine" (sodijum tiopental) i Duško prolazi test. Jebsena Nemci hapse zbog nekih finansijskih grešaka i odvode u Berlin. Duško im poručuje: "Ako ga ne pustite, više nikada neću da radim za vas". Gestapo ne pristaje, ali Duško ima muke i sa bratom Ivanom koga Nemci hapse u Beogradu. On uspeva da se spasi i pobegne u London, a Jebsena ubijaju.

Posle rata je u Minhenu našao ubicu svog druga i čvrsto rešio da osveti Johana, ali nije mogao. Tog zlikovca je šutirao, tukao ga i na kraju potrčao ka jednom drvetu naslonio se na njega i ispovraćao.

– Vulkan mi je pokuljao iz utrobe kao da sam povraćao sve ono što sam poslednjih pet godina morao da gutam i doživim, sve spletke i političke manipulacije – sećao se Duško u svojoj knjizi. – Povratio sam sve svoje grehe, sramote i bol. Osetio sam se praznim i slobodnim.

Čovek čijim su informacijama verovali Hitler i Čerčil dobio je posle rata Orden Britanske imperije s obrazloženjem da je zaustavio između sedam i petnaest nemačkih divizija za vreme invazije saveznika na Normandiju juna 1944. godine. Poznati pisac Grejem Grin je rekao: "Duško je bio najvažniji i najuspešniji agent koji je radio za Veliku Britaniju tokom Drugog svetskog rata". Kada se Fleming proslavio svojim romanima, časopis "Pablišers vikli" je napisao: "...Taj šarmantni, očaravajući mladi jugoslovenski plejboj koji je poslužio kao uzor Janu Flemingu da stvori lik Džemsa Bonda, bio je neverovatno smeo i uspešan".

– Moraću da ostavim cigarete jer je i moj tata umro od toga – iskreno nam kaže Boris. – Njega je srce izdalo, ali najvećim delom zbog previše cigareta. Nije pušio kubanske cigare nego obične cigarete sa ukusom mentola.

Boris je imao svega četrnaest godina kada je njegov otac umro avgusta 1981, ali se veoma dobro seća svog oca.

– Uvek je bio pored nas i ja sam bar šest meseci godišnje išao sa njim na sve krajeve sveta. Zbog toga sam mnogo izostajao iz škole. Posle rata je on pravio ugovore za velike kompanije. Organizovao je potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovini i tranzitu gvožđa, uglja i bakra između nekoliko zemalja Evrope. Zapravo, on je bio prvi generalni sekretar nečega što će se u budućnosti nazvati Evropskom zajednicom. To je bilo 1956. godine. Posle rata je on bio veoma uticajan i imao dobre političke i poslovne veze. Uvek je bio veoma mudar i voleo bih da sam ja bar upola toliko pametan kao on. Mogao je da uradi sve što je poželeo.

Boris kaže da otac nije uticao na njegovu sudbinu i da je ono što mu je najviše ostalo od njega narav. Nije studirao prava jer te škole traju previše dugo, a više voli ekonomiju. "Tata je bio fleksibilan i verovao je da sazrevanje deteta pored obrazovanja traži i dosta slobode i fizičkog treninga", dodaje Boris. Posle rata Duško se sa porodicom smestio u jednom zamku u mestu Opi iznad Kana, na jugu Francuske.

– Da, tamo smo bili, ali i na Bahamima gde je živeo deo porodice. Brat mog oca Ivan je bio doktor i imao je kliniku na Bahamima. On je često dolazio kod nas, a letovali smo i u Dubrovniku gde je takođe posle rata živeo moj deda i veliki deo porodice. Tata je imao i mlađeg brata Vladimira koji je, zapravo, jedini još živ. Takođe je učestvovao u operacijama tajnih službi, ali ne toliko kao Duško. On je sinonim za nevolju. Živi na jugu Francuske u blizini Nice. Nemam mnogo kontakata za njim jer je on jedna prilično divlja osoba na šta me je moj otac uvek upozoravao.

Odmah posle rata moj otac je, zapravo, živeo u Kelnu gde je radio na poslovima obnove Nemačke, a posle, nisam baš dobar sa datumima, početkom pedesetih je kupio taj zamak na jugu Francuske – dodaje Boris.

Da li je vaš otac imao dece sa prvom ženom?

– Da. Prva tatina žena je bila Francuskinja i zvala se Žaklin. Razveli su se vrlo brzo pošto su dobili sina Dina, ili Dejana na srpskom. On sada ima gotovo šezdeset godina.

Dok je još bio u braku, Duško je sreo prelepu Šveđanku Džil Jansen, majku Borisa i njegova dva brata.

– Vrlo je šarmantna priča o tome kako su se sreli – priča Boris. – Moja majka je u to vreme bila verena i planirala je da sa svojim prijateljicama otputuje u Keln neposredno pre udaje. Tamo je na jednoj večeri srela mog oca gde je bilo dosta ljudi. Pričali su, ali ništa više. Sledećeg dana je moja majka trebalo da se vrati u Stokholm. Kada je sišla na stanicu i videla svog verenika koji je tamo čekao, rekla mu je: "Žao mi je, ali ja sam srela jednog čoveka i ne mogu da se udam za tebe". Tada čak nije ni znala da li je moj tata zainteresovan za nju. Jednostavno se zaljubila. Moj otac je bio veoma šarmantan i harizmatičan. Nije im smetala ni velika razlika u godinama. Bio je 29 godina stariji od nje.

Saznajemo da Džil pola godine provodi na Bahamima, a pola na jugu Francuske. Htela je da dođe u Beograd, ali je pre mesec dana polomila nogu.

– Ima 61 godinu, ali izgleda kao da ima 45 – dodaje naš sagovornik. – Veoma dobro govori srpski jezik kao i moj stariji brat.

Stariji brat se zove Marko, a mlađi Omar. Čudno ime?

– Moj čukundeda se zvao Omer, ali pošto sveštenik u pravoslavnoj crkvi u Dubrovniku nije hteo da krsti mog brata pod tim imenom, mama i tata su ga promenili i Omar. Mi smo svi pravoslavci.

A čije državljanstvo imate?

– Ja britansko i francusko, a moja braća samo britansko. Moj otac je primio britansko državljanstvo posle Drugog svetskog rata kada je dobio orden. Trebalo je da dobije i plemićku titulu jer nije voleo tu vrstu publiciteta. Moja porodica je bila uvek bliska srpskoj kraljevskoj porodici. Stric Ivan je bio doktor srpskog kralja pre rata pa mu zbog toga posle nije bilo dozvoljeno da se vrati u Jugoslaviju. Mom ocu jeste jer se nikada nije borio na strani rojalista za vreme rata.

Boris kaže da je njegov otac nekoliko puta bio u Beogradu posle rata i da je ovde imao svoje prijatelje od kojih sada većina više nije živa.

Gde odsedate kada ste u Beogradu?

– Sada sam u istom hotelu sa devojkama koje učestvuju na izboru za mis, a inače u hotelima ili kod nekih članova porodice. Moja familija je imala nekoliko zgrada u Beogradu. Jedna je uništena u nemačkom bombardovanju, a do nje je druga koju je sagradio moj deda. Ona nam je uzeta posle rata. Nalazi se odmah iza Narodnog pozorišta i ne znam ko sve tu živi, osim da na prvom spratu radi jedna banka.

Nije čudno što je Boris tako brzo smislio rešenje. On je po zanimanju broker na berzi.

– Prvo je moj stariji brat počeo da se bavi trgovinom u Londonu, a onda smo mu se nas dvojica pridružili. Pre pet godina smo otvorili svoju kompaniju tako da više nismo morali da budemo u sivom i kišnom Londonu. Radimo zajedno, ali živimo na različitim mestima. Marko je u Švajcarskoj, Omar u južnoj Francuskoj, a ja na Palma de Majorki.

Zašto ste vi odabrali Palma de Majorku za život?

– Tamo sam otišao pre nekoliko godina na odmor jer me je pozvao moj dobar prijatelj iz škole koji trguje nekretninama. Čim mi se pružila prilika da tamo ostanem to sam i učinio. Srećan sam tamo, kao i na svim mestima gde rastu masline. Bilo gde oko Sredozemlja.

Radeći u Londonu i Parizu, Boris priznaje da je dvanaest godina nosio odelo i kravatu, ali da na Majorki to nije obaveza i da je srećan zbog toga. Nije valjda da bankari na tom ostrvu rade u kupaćim kostimima?

– Ne – smeje se Popov – ali ljudi ne obraćaju toliko pažnju na izgled. Opušteni su, a to nalazim i ovde. Većina ne shvata život preozbiljno i nisu impresionirani ljudima koji imaju mnogo novca.

Kakvu hranu volite ovde da jedete? Vidim da znate za kajmak, ajvar...

– I burek! Volim srpsku kuhinju. Moja majka je odlično spremala srpska jela za mog oca, pasulj, ajvar, sarmu od vinove loze, punjene paprike... Švedsku hranu smo jeli uglavnom za Božić: haringe, šunka kuvana u medu i druge stvari.

Da li vam je otac nekada pričao o onome što je radio za vreme rata?

– Da ali tek pošto je knjiga bila objavljena. Jer su pre toga to bili tajni spisi o kojima nije bilo dozvoljeno da se govori. Moja majka je u braku sa tatom bila gotovo jedanaest godina i izrodila mu troje dece kada je saznala o prethodnom životu svoga muža. Moj otac je bio veoma diskretan i nije nikada o tome govorio pre izlaska knjige.

Kada se vaš otac povukao iz službe?

– Teško je reći jer se špijuni, zapravo, nikada ne penzionišu, ali verujem da je to bilo posle Drugog svetskog rata. Mada, ko zna? Već je bio suviše poznat da bi taj posao nastavio da radi, posebno posle knjige koju je CIA pokušala da spreči da se odštampa. Vršili su pritisak na izdavača da ne objavi knjigu u Americi. Obično vlade zemalja kojima pripadaju špijuni odlučuju kada će dati dozvolu svom agentu da može da objavi svoja sećanja. Džon Masterman je bio šef mom ocu zajedno sa Menzisom, to je bilo odeljenje "Komitet ćć" taj ogranak je specijalno stvoren zbog mog oca jer je on radio i za MI 5 i MI 6. To je bila nova situacija jer su postojali ili špijuni ili kontrašpijuni. Moj tata je bio i jedno i drugo. Masterman je prvi objavio knjigu i otkrio ko je stajao iza određenih tajnih imena. On se prvi izborio sa pritiskom i onda je moj tata rešio da napiše knjigu. U međuvremenu su se sprijateljili.

U priči o Dušku Popovu mnogo je zanimljivija ličnost Johan Jebsen koji je Popovu spasao život. Po Borisu, to se desilo ovako:

– Trebalo je da proslavi doktoriranje na fakultetu i da naprave neku žurku u Parizu. Porodica u Beogradu se nije brinula što neko vreme nije imala vesti od Duška jer su mislili da on sa društvom slavi završetak školovanja. Međutim, pre nego što je krenuo u Pariz, Gestapo je uhapsio moga oca iako nisu imali nikakve dokaze protiv njega. Smatrali su da je komunista. Takve zatvorenike jednostavno su stavljali u logore gde su umirali, a ako bi ih neko tražio, odgovarali bi da je reč o nestalim osobama. Moj tata je bio u zatvoru nekoliko dana, i Johan je shvatio da su optužbe, zapravo, vrlo ozbiljne. Odmah je otišao u Švajcarsku i pozvao mog dedu koji je telefonirao srpskom premijeru Milanu Stojadinoviću. Ovaj je pozvao Geringa, a on naredio da se pusti Duško koji se za 24 sata vratio u Beograd.

Da li vi zaista vidite vašeg oca kao Džemsa Bonda?

– Ne onakvim kakvim ga predstavljaju u filmovima. Moj otac je imao običaj da kaže da kada bi pio upola onoliko alkohola koliko je Džems Bond pio, da je vodio upola onako uzbudljiv život kao Džems Bond, nemačka tajna služba bi ga vrlo brzo likvidirala. Nismo mnogo pričali o tim filmovima i smatrali smo ih zabavom. Za mene je najbolji Bond bio Šon Koneri u prvim filmovima kao što su "Goldfinger" ili "Doktor No".

A vaša majka, da li je nekada, gledajući Ursulu Andres kako u bikiniju izlazi iz vode, uzviknula: "A, to bi trebalo da sam ja?"

– Ne, ali moja majka živi odmah pored Šona Konerija na Bahamima i znaju se veoma dobro. On je našoj porodici veoma zahvalan za svoju karijeru. Ja ga ne poznajem i trudim se da ostanem van tog sveta. Kada sam na Bahamima, ne idem da vidim Šona Konerija već da lovim ribu sa prijateljima. Zanimljivo je da sam upoznao Pirsa Brosnana kad sam bio mali jer je jedna epizoda serije "Remington stil", u kojoj je on igrao glavnu ulogu, snimana u našoj kući u Francuskoj. Tata je već bio umro. Sećam se da smo brat i ja ukrali jedan parkirani motor i provozali se dok su oni snimali unutra.

Duško je voleo automobile: imao ih je dvadesetak u svojoj kući i garažu za svakog od njih. Boris nije toliki zaljubljenik u četiri točka: ima jedna kola, motor i čamac. A lepe žene? I one su se uvek vezivale za tajnog agenta 007. Da li i u tom smislu može svog oca da zamisli kao Džemsa Bonda?

– Ljudi su pričali, a i ja sam čitao, da je moj otac uvek bio okružen lepim ženama tokom rata. Mi o tome nismo pričali jer je moj tata bio oženjen. I ja sam u tom smislu srećan, mada neoženjen. Jednom sam bio veren u Južnoj Africi i malo je nedostajalo da se venčamo. Ona je bila pevačica, model i kompozitor. Počela je karijeru, a to je značilo da mora stalno da bude na putu. U Francuskoj kažemo "daleko od očiju, daleko od srca". Zbog njene karijere naša veza se raspala. Oba moja brata su oženjena i imaju decu. Mislim i da je to razlog što sam ja ovde, a ne oni jer njihove žene ne bi baš bile srećne da im muževi budu okruženi sa toliko devojaka. Devojke su ovde jako šarmantne i lepe. Mislim da su me začarale...