HOME

BOOKS KNJIGE

Milijan Nedeljković iz Užica tvrdi da je svedok ubistva Draže Mihailovića

Dražin grob na Starom sajmištu

UŽICE - Kunem se Svetim Nikolom i zdravljem svojim da sam bio svedok pogubljenja Dragoljuba - Draže Mihailovića. Gledao sam kako je Dražu i Dragog Jovanovića, bivšeg šefa beogradske policije, ubio iz pištolja lično Slobodan Penezić Krcun. Bilo je to u predvečerje julskog dana 1946. godine, na obali Save, otprilike naspram mesta gde se sada nalazi železnička stanica - ispričao je za „Blic“ Milijan Nedeljković (82) iz sela Potočanje, zaseok Košuta, kod Užica.

Tajnu čuvanu nekoliko decenija „jer takvo je bilo vreme da si mor’o da držiš jezik za zubima“, ovaj krepki starac poverio je „Blicu“.

Milijan Nedeljković priča da je u partizansku vojsku mobilisan januara 1945. i odmah poslat na Sremski front. Posle rata i bitaka koje je vodio sa Nemcima i ustašama u Posavini prekomandovan je u Drugu beogradsku brigadu.

„Kopaćete neki grob“

- Bila je sredina jula 1946. godine, ne sećam se tačnog datuma, bio sam kao vojnik angažovan na obezbeđenju Zemunskog mosta. Nedaleko otale, na Sajmištu, nalazio se logor gde su dopremani Nemci, ustaše, belogardejci. Na istom zadatku sa mnom bio je i moj zemljak, Užičanin, Danilo Sekulić - počinje Milijan svoju ispovest o ubistvu Draže Mihailovića, hronološki složenu, kojoj je, tvrdi i kune se, prisustvovao.

- Na most je negde po podne došao komandant logora, major Milan Stamatović, takođe zemljak, iz sela Krvavci, i od komandira mog voda tražio da pusti mene i Sekulića da krenemo s njim. Kazao nam je da nam je Komanda grada Beograda poverila važan zadatak koji moramo da izvršimo. Danilo Sekulić i ja krenuli smo pešice sa Stamatovićem prema Sajmištu i ubrzo stigli u njegovu kancelariju. Stamatović nam je tamo saopštio: „Daćemo vam dva Nemca, kopaćete neki grob. Ponesite oružje!“ Ubrzo smo izašli iz kancelarije. Napolju nas je čekao kamion, ispred vozila stajala su dva vezana Nemca. Svi smo se popeli u kamion koji je vozio neki šofer zvani Cigo, i zaputili drumom kraj Save, uzvodno uz reku. U kamionu je bila lopata i pijuk - priseća se Milijan Nedeljković.

Priča dalje ovaj starac da su se vozili desetak minuta, kada je kamion stao na ledini, par desetina metara od obale Save. Procenjuje da je tada bilo oko šest sati po podne.

- Izašli smo iz kamiona i odvezali Nemce. Tu gde smo se zaustavili čekala su nas četiri pobijena kočića, koja su jasno ograđivala parcelu dva puta dva metra, i bure sa krečom. Cenio sam, bilo je oko dvesta kila gašenog kreča. Okolo niđe nije bilo kuća, niđe ništa niko nije tu sijao. Samo mali jasenov i brezov lug i nisko rastinje. Stamatović je meni i Sekuliću naredio da čuvamo stražu i da niko ne sme da priđe, a Nemcima da kopaju raku. Uzeo sam puškomitraljez i otišao na zadatak. Posle sat vremena zarobljenici su završili sa kopanjem. Seli smo zajedno sa Nemcima i zapalili cigarete, čekajući dalja naređenja - veli Milijan.

- Ubrzo je stigla crvena marica i stala kraj same reke. Iz nje je izašao Slobodan Penezić Krcun i pitao: „Da li je sve gotovo?“ Od Stamatovića je dobio potvrdan odgovor. Krcun je bio obučen u kožnu dužu jaknu, imao je kožni kačket na glavi, a za pojasom pištolj. Stamatović je pitao Krcuna: „Hoćemo li da završimo posao odmah ili da čekamo njih.“ Krcun je kratko rekao: „Polako!“ U marici su bila dva čoveka, znao sam da su zarobljenici, ali ni slutio nisam ko su - govori u jednom dahu naš sagovornik, a baba Vera, Milijanova supruga, za to vreme nervozno šeta dvorištem i gunđa sebi u bradu: „Bolje da si ćut’o, Milijane! Šta ti je trebalo da pričaš, još će, ako, i u zatvor da te vode!“

„Sve se brzo odigralo“

- Penez (Krcun) je zapalio cigaru i nešto nas zapitkivao o svakodnevnim vojničkim obavezama. Pušio je uvozni duvan, a ja, Sekulić i Nemci one naše cigare „partizanke“ koje smo dobijali u sledovanju. Posle petnes minuta stigao je džip. Iz njega su izašli komandant Beograda general-major Ljubodrag Đurić, potpukovnik Miloš Minić, Nikola Ljubičić, komandant Pete divizije KNOJ-a, i sudija potpukovnik Đorđević čijeg se imena ne sećam. Krcun je šoferu Cigu naredio da otvori vrata marice i izvede zarobljenike. Odmah sam prepoznao Dragoljuba - Dražu Mihailovića, jer viđao sam mu slike u novinama dok mu je trajalo suđenje. Video sam ga jednom i kao momak, za vreme rata dok je sa vojskom prolazio ovim krajem. Za Dragog Jovanovića nisam znao ko je. Ruke i noge bile su im vezane žicom. Ćutali su - priča Milijan.

Znao je Milijan, kaže, šta čeka ovu dvojicu, ali mu nije bilo jasno zašto nema streljačkog voda.

- Draža je imao na sebi englesku vojnu bluzu, vojničke pantalone i izglancane cokule. Na glavi mu je bila kapa Jugoslovenske vojske, zvana „petrovka“, sa prišivenom kokardom. Bilo mi je čudno što mu kokardu nisu skinuli. Delovao je izmučen i poražen. Imao je kratku bradu, i bio je bez cvikera. Jovanović je bio hladnokrvan, odeven u civilku. Sve se brzo odigralo. Izvadili su ih iz marice, Cigo im je nožićem presekao žicu na nogama, a onda su ih poveli ka jami. Dok su ih vodili, Jovanović je prkosno uzviknuo: „Udrite, j...m vam majku banditsku!“ Krcun je odma’ izvadio pištolj i hladnokrvno ispalio tri ili četiri metka u Jovanovića. Zatim je pištolj okrenuo prema Draži i nekoliko metaka sasuo njemu u telo. Nije im pucao u leđa, već u trup dok su gledali u njega. Obojica su odma’ izdahnuli. Mi smo stajali i posmatrali dva mrtva čoveka pred našim nogama, niko reči nije izustio - kaže Milijan.

Milijan Nedeljković navodi da je tada Krcun pitao vozača kamiona „da li si poneo ono“, na šta je ovaj klimnuo glavom i iz kamiona izvadio dva ćebeta i šareno platno.

- Jedan Nemac je sišao u raku i rasprostr’o ćebe, a drugi je svukao leševe u jamu. Ono platno stavili su im pod glavu, a drugim ćebetom prekrili su pokojnike. Dok je Nemac mrtvog Dražu vukao za nogu da ga gurne u rupu, mrtvom četniku spala je kapa sa glave. Krcun je podigao kapu i zadovoljno rekao: „Ovo ćemo pokloniti Kalabiću.“ Cigo je uzeo „petrovku“ i ubacio je u maricu. Raku su Nemci lopatama zatrpali i poravnali da se ne primećuje da je tu nešto kopano, a onda je zalili krečom. „Komisija“ je bila zadovoljna kako je grob obrađen i pritajen - kaže Milijan.

Nedeljković kaže da njemu i drugom vojniku Danilu Sekuliću niko te noći ništa nije rekao. Posle egzekucije svi su, objašnjava, posedali u vozila kojima su došli i razišli se.

- Mene i Sekulića vratili su na Zemunski most. Znali smo da ne smemo da govorimo o ovome. Sutradan nas je nasamo našao komesar David Salomon i rekao: „Poručio vam Krcun da ćutite o onome sinoć, u suprotnom čeka vas metak u čelo.“ Nije bilo druge, morali smo da držimo jezik za zubima, a gadno je vreme bilo pa nisam ni osećao potrebu da pričam - zaključujue Milijan.