 Ceca
Ražnatović je u najnovijem broju „Plejboja” progovorila o
stvarima o kojima se pre ove ispovesti samo nagađalo. U
razgovoru sa Duškom Jovanić pričala je o svom prvom seksualnom
iskustvu, ali i onim kasnijim, o momcima sa kojima je bila pre
Arkana, vezama sa zemunskim klanom... „Blic” prenosi deo ovog
intervjua. Zašto žene vole razbojnike? „Pre Željka uopšte nisam
imala kontakt sa svetom kriminala i mangupa. Prvi za koga su
govorili da je opasan momak u stvari je Željko. A ostale sam
preko njega upoznala. Do tada sam se družila s estradom.
Nijednog političara nisam poznavala, osim Ivice Dačića, jer je i
on iz Žitorađe”, kaže Ceca.
Kako, kad je vaš prvi dečko bio
kasnije ubijeni kriminalac sa Zvezdare Dejan Marjanović Šaban?
- S njim me je upoznala Mira
Škorić, čim sam došla u Beograd. Bio mi je predstavljen kao
vlasnik lanca butika, rekli su mi da mu je otac arhitekta i da
je fin i obrazovan dečko. Pojma nisam imala da je momak s
asfalta. Sa njim sam se zabavljala 17 dana i, kad sam saznala ko
je i šta je, odmah sam ga ostavila.
Prave ljubavne jade vam je zadao
nekadašnji fudbaler Borca i kafedžija Hajrudin - Haro Samardžić?
- To je trajalo godinu i po dana.
On i njegova braća držali su lanac diskoteka u inostranstvu.
Imala sam sedamnaest i po godina i baš sam se zaljubila. Bili
smo zajedno sve dok nam je bilo lepo i dok je imalo smisla. Ali,
ja nisam mogla da živim u inostranstvu, jer sam strašno
nostalgična. A pošto nismo ni imali planove za nešto ozbiljno,
rastali smo se. Svako je krenuo svojim putem i nikad se više
nismo ni videli ni čuli.
Erik Gordi je u knjizi „Kultura
moći u Srbiji” napisao kako ste nevina devojka sa sela koja je
uspela u životu. Dokle ste bili nevini?
- Do osamnaeste. Pripadam možda
poslednjoj generaciji kojoj je devojačka nevinost bila bitna. U
manjim sredinama, iz koje i ja potičem, bilo je vrlo bitno da se
zna s kim devojka izlazi, morala sam da poštujem te principe i
tradicionalne vrednosti. Uvek sam bila romantična i volela duge
veze. Moja prva platonska ljubav iz školskih dana trajala je pet
godina. S prvim muškarcem bila sam godinu i po.
Kako vam je bilo s njim?
- Bez veze, nisam to uradila iz
potrebe, već iz čiste radoznalosti. Kada sam videla kako to
izgleda, pomislila sam - pa i nije nešto naročito. Prvo uživanje
u seksu doživela sam sa svojim mužem. S njim sam osetila sve
čari i slasti seksa i postala svesna šta znači imati dobar seks
koji, ne bih volela da ispadnem vulgarna, nije ni tucanje, ni
sport, ni gimnastika, već vođenje ljubavi.
Čemu dugujete etiketu fatalne
žene? Pričalo se da je Arkan bio toliko otkinuo za vama da je
zvao svoju tadašnju ženu i samo joj rekao: „Natalija, ja bez nje
više ne mogu!”
- Nisam prisustvovala tom
razgovoru, ali mi je on to sam kasnije ispričao. Rekao je da
nije taj tip muškarca koji će lagati dve žene, priznao je da se
zaljubio u mene i da ne može da se odrekne ni mene ni svoje dece.
Tog trenutka sam porasla trideset centimetara.
Kada je Arkan ubijen, ko je sve
došao da vam izjavi saučešće?
- Ko nije?! Prvi čovek koji mi je
ušao tog dana u kuću bio je Zoran Đinđić sa svojom ženom.
Ubeđivao me je da izađem u javnost i da kažem da ga je ubio
Slobodan Milošević. Meni tada nije bilo ni do života, a kamoli
da se mačujem s Miloševićem i s njegovom vlasti. Za mene je sve
bilo stalo.
Dobro, kakav je taj Legija?
- Legija je moj kum, uvek je bio
prijatelj kuće i toga ne mogu nikada da se odreknem. Poznajem ga
od njegove dvadeset četvrte godine. On je jednostavno uvek bio
vojnik i samo vojnik. Kada je iz „Tigrova” prešao u Specijalnu
jedinicu, Željku je bilo jako drago što je napredovao. Nisam
mnogo ulazila u sve to, ali koliko sam ga poznavala, on
kriminalac nikada nije bio.
Samo simbol najljućeg horora koji
će ti se desiti ako se s njim zatekneš na istom mestu?!
- Nisam se bavila njegovom
biografijom. Dok je Željko bio živ, takvi se incidenti nisu
dešavali, jer bi ga on izgrdio, iako ga je voleo kao svoje dete
i kumovao mu je zbog toga. Posle sam ga vrlo retko viđala. On i
ja nismo bili drugari, već sam ga upoznala preko Željka.
Jednom sam slučajno svratila u
diskoteku „Trezor”, gde su mi rekli da ste u susednom separeu sa
Ulemekom.
- Izašla sam s njim nekoliko puta
u grad. Sasvim se normalno ponašao. Sedeli smo, popili piće.
Jedino ga mesto nije držalo. Kada sam bila uhapšena u akciji „Sablja”,
novinari su se iživljavali pišući da je pravio incidente, a da
sam ja aplaudirala na takve stvari. Stavili su mi na teret i moj
čuveni rođendan u klubu „Stupica”. Žurka je završena u pola
četiri ujutru, a sve se to izdešavalo u pola šest.
Jeste li išli kod Dušana Šiptara
i Mileta Lukovića Kuma u Šilerovu?
- Jesam. Bila sam na rođendanu
Dušanovog deteta. Upoznala sam ih pred koncert na „Marakani” i
retko sam ih viđala, jer nisu ni bili u zemlji. U početku nisam
ni znala čime se oni bave, niti sam u životu pre toga čula za
taj moćni zemunski klan. Oni su meni bili predstavljeni kao
biznismeni, ali šta me briga šta ko radi. Prema meni nisu bili
opasni i nikog mog nisu dirali. Mislila sam da je bolje da
poznajem takve ljude, a ne da mi se desi da mi sutra otmu ili
istraumiraju dete, ili da me reketiraju. Živimo definitivno u
nenormalnoj zemlji, koja je dozvolila da takvi momci imaju mnogo
para i da rade šta hoće. Baš su mene pitali za mišljenje!
Apsurdno je da su me u akciji „Sablja” doveli u vezu s njima,
kao člana njihove organizacije.
Gde ste bili kada je Đinđić
ubijen?
- Žurka posle dodele Pinkovih „Oskara”
trajala je do četiri ujutru u „Trezoru”. Posle toga sam se
vratila kući i negde posle podne sam čula šta se desilo. Prvo
što mi je prošlo kroz glavu bilo je da je ovo potpuno luda
zemlja. Kod nas prosto ne postoje dobre vesti.
Jednom ste rekli da vam je kuća
toliko velika da nemate pojma u koliko soba živite, sve dok
policija nije pronašla skladište oružja u vašem podrumu,
dovoljno za višemesečno ratovanje?
- Mislite na pretres? U podrumu
su bila blindirana vrata. U životu tamo nisam sišla. Kada je
policija došla, pitali su me da li smeju da ih razvale, jer nije
postojao ključ. Dala sam im dozvolu, a kad su ih otvorili i ja
sam htela da vidim šta tamo ima. Našli su to oružje. Policajci
su bili izuzetno korektni. Mnogi od njih su ratovali sa Željkom.
Odakle vam ogrlica koja je
pripadala ženi bivšeg austrijskog kancelara Franca Vranickog?
- Kada su došli da pretresu moju
kuću, sve su ispreturali i otvorili. Ali, uopšte nije bilo reči
o tom nakitu. Dok sam bila u pritvoru u CZ-u, došla su dvojica
inspektora i dodatno me pitala o toj nekoj ogrlici Vranicki. I
dogovor je bio da, kada ja budem izašla iz pritvora, dođem i da
dam izjavu povodom toga i da ponesem nekoliko fotografija s
venčanja, jer sam je, navodno, tada nosila. Tako sam i uradila,
a oni su rekli da to nije ta ogrlica. I na tome se završilo.
Vama je muž kupovao nakit u
prodavnici?
- Pravo da kažem, ja s njim nisam
išla i birala. Obično ga je donosio kući. Gde je kupovao, šta je
radio, nemam pojma. (Blic, Plejboj) |
