JOVAN DUČIĆ

BIOGRAFIJA Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu. Jovan Dučić je umro u Americi 7.4.1943.god.          O DUČIĆEVOJ POEZIJI   Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku". U tim prvim pjesmama ima izvještačenosti i oponašanja drugih pjesnika. Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tešno je govorio francuski, njemački i ruski jezik. Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad". Zbog toga nije ni čudo što je Dučić poklonio toliko darova svom Trebinju,što je taj veliki zatočenik želio da u svoj grad iz čitavog svijeta donese što više ljepote, kao ni što je u svojim testamentima zavještao da se sahrani u Trebinju.         Tragom malo poznatih detalja iz Dučićevog života U jesen 1893.godine na balu u tek sagrađenom hotelu "Drina" maldi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. Sa njom se tajno vjerio petog novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine I prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895.-1899.god. "Jedan dio te korespodencije je sačuvan, kao I pismo koje je Dučićev prijatelj I pjesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6.4.1901.god. moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje "Pesme". Ljiljana Lukić profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Dučićev odlazak iz Bijeljine bio je u stvari, progon od strane austrougarske vlasti po nalogu kotarskog prestojnika Cernija, nakon što su u premetačini njegovog stana prona|ene dve pjesme inkriminisanog sadržaja:"Otadžbina" (Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana") i "Oj Bosno". Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. god.,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pjesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigdje, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću… Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. A poslije raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikad više neće izaći iz kuće. "Kao kakva romaneska heroina živjela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pjesama čovjeka koga je voljela", zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna vjerenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sljedeće riječi, koje i dan danas stoje uklesane na bijeljinskom groblju:Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957,sama pjesnik i pjesnika Jove Dučića prvo nadahnuće". A dvadeset god. prije Magdalenine smrti, Dučiu je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja prema kazivanju mr Lukić, svjedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini.Pjevačko društvo "Srbadija" tražila od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. "Na prvom mjestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želilo i da bi bilo sretno, ako vidi da vaš dom "Srbadije" bude sazidan i nazvan-Zadužbina pjesnika Jovana Dučića-Srbadija", stoji između ostalog u pismu poslatom 1937.upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji stoji Dučićev rukopis: "Poslao 6.12.1937.god prilog od 1000din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića njihovog najbližeg zemljaka".   Odlomak iz djela "Blago cara Radovana" Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere  ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli. Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik. Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog iamnaj ili propale časti. Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta… Najlep{e oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne I pokvarene, nego često I savršeno čiste, I po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz roamntike,iz osvete. …Srpkinja se daje onom ko je prevari.

 VEČNOJ SRBIJI

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute...


NA OBALI NERETVE

Na škrtoj ovoj grudi i suvoj podini,
Gde raste samo trnje i stena rapava,
Nema ni mrava da dođe u gladnoj godini,
Ovde i ljuta guja od gladi skapava.

Na obali se ovoj u kletvi grcalo,
I sve molitve nikle u suzi patnika;
Ali ti, sveta reko, tu beše zrcalo
Svakome našem plugu i štitu ratnika.

I silazeći hučna sa crne planine,
Spirala znoj sa čela i krv na sečivu;
Šumila pesmu carstva i priču davnine;
Hladila kosovsku ranu još neizlečivu.

Ti ljubičicu pojiš u šumi skrovitu.
I kaplju rose rađaš u žednoj latici.
I sav je svod nebeski u tvome koritu
I sva zvezdana kola na tvojoj matici.

A danas sva rumena od krvi detinje,
Tečeš u more pesme i mit o carima;
Zajedno streljahu ovde ljude i svetinje,
Trag su brisali ovde novim i starima.

Zemljo najlepšim suncem koja si zlaćena,
Ni žižak više nemaš od tvojih svetila!
Novom krvniku svome sada si plaćena,
Ali i zavetom novim opet posvetila.

Na gladnoj obali ovoj kuda smo patili,
I od prvog se dana sa bedom spojili,
Najpre su izrodi tvoji blatom te blatili,
A izdajice tvoje krvlju obojili.

Krvave zore sviću po praznim selima,
Krvavo izgreva sunce u divljim hajkama,
A još ti predačkih koplja ima po ždrelima,
O sveta stara reko slavna u bajkama.

Ti vučeš sad ovud sunčane odore,
Y sramne vrte podlih i krivokletcima;
I krv nevinih nosiš kroz strašne prodore -
A pevaš napev slave o našim precima.

Nikad u more gorko tvoj mlaz ne uvire,
Već kao Mlečni put sjaji sa suncima!
Niti pod nebom strašnim kap srca umire
Što daje povest zemlji i mit vrhuncima.


VRBAS

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubijca svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirale:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.

Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.


NA CAREV ARANĐELOVDAN

Za tvoju Slavu svetli Care
Što i sad vladaš u nama,
Koji čuvamo slave stare
U molitvi i na strunama!
Ali je crno doba za nas
Otkad je ovo koljeno:
Sve je na pazar pošlo danas,
Sve slavljeno i voljeno.

Za tvoju Slavu svetli Care,
Neka svak pehar popije -
Jer su spopale pute stare
Zmije i ljute škorpije...
Kuda su prošli svi trofeji
S vojskama tvojim smelima,
Sad stoje sluge i lakeji
Svi s oborenim čelima.

Za tvoju Slavu svetli Care,
Care nad trima morima!
Zli žreci danas pričest kvare;
Guba je u svim torima...
Nad tvojim carstvom mrak se širi,
Vetrovi crni duvaju;
Sad našu savest brane žbiri
Lupeži blago čuvaju.


LIČKI MUČENICI

Streljaju i sad na svim poljima,
pored svih puta stoje vešala;
Padaju bolji sve za boljima.
S tlom srpskim krv se srpska smešala.

Kroz noć se redom crkve zažare -
Sveci su s nama zločin podneli;
Svud po putevima slepi stražare,
I oči su im drugi odneli.

Svima su bele ruke prebili,
Da ih u nebo ne bi dizali,
Svetu reč srpsku svud su trebili,
Kao hijene krv su lizali.

Svud su s krstom vojske hodile,
Pratili s crkve zvučni zvonovi;
I s molitvom su vođi vodili -
Ora pro nobis huče dolovi.

A osvetnik je žrtvu pratio!
Za mučenikom idu heroji!
Put nevinih je Bog pozlatio:
Samo se groblje žrtvih prebroji...


MOLITVA

Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za Tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.

Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sada ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.

Blagoslovi, Blagi, one što su pali
Pod nož krivokletca u podnožje krsta,
Ni veliki pretci nisu drugo znali
Tim putem u senci Tvog velikog prsta.

Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,
Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.
I na večnoj brazdi njinih koračaji,
Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvoga praha.


BOSNA

I ovi te, Svetla, idu da prodadu:
Svi te vođi vode od trga do trga!
Samo na pazaru tvoju cenu znadu,
Tvoju snagu mere po teretu kvrga...

O zemljo stvorena za svetle megdane,
Uvek si na tezgi sramnih trgovaca;
Svi prodaju tvoje kraljeve i bane,
Krv tvojih sinova i zavet otaca.

Drinu, pored iste i brazde i setve,
Između sva pluća u istome dahu -
Dve reči iz iste molitve i kletve,
Dva anđelska krila u istom zamahu...

Uvek protiv borca, lupež od početka;
Uvek u otrovu noži iskuvani;
I protiv zastave intriga i spletka;
Uvek od trgovaca da te heroj brani!

Još vezanog vode starca Vujadina,
Pecija i Golub sad su prah i sena,
Petra Mrkonjića pokrila je tmina:
Svetla je legenda na trg iznesena.

U Romaniji će Starina Novače,
I Pivljanin Bajo u ljutom Drobnjaku,
Zalud dohvatiti za zelene mače:
Podli će se pazar da svrši u mraku!

A u tvom su nebu sve molitve naše,
O večna predstražo i slavi i plaču!
Čista Božja kapljo iz zavetne čaše,
Svetlo naše slovo pisano na maču!

 

                    štampaj stranicu                                                          Page last updated: 12-May-2007