CD

DVD

MOVIES

FILMOVI

SPORT

DRESOVI

SOUVENIRS

SUVENIRI

MAGAZINES

NOVINE

SERVICES

USLUGE

Bilo je kao u onoj tv-reklami za keš-kredite:

- ....Kššš...ne stižem u Beograd....čekam ormane....nameštaj...kšššš... uterujem novac..... kšššš.... steglo me.... ne znam....Leštani.... maj.....kššš.....ne znam.....

Sutradan su bile bolje telefonske veze između Beograda i Kosmaja gde je tih dana u porodičnoj kući boravio Bata Živojinović. I opet smo jedva uspeli da uglavimo razgovor između brojnih obaveza ovog glumca koji je i organizator i menadžer i producent i šta god hoćete u novoj tv-seriji od 52. epizode Dragoslava Lazića "Sve je za ljude". Ovaj svojevrsni nastavak filmskog serijala "Seljaci" za koji dan treba da počne da se snima, od Leštana preko Kosmaja i Surčina do beogradskih studija. Jedva je, još delimično zapušenog nosa, stigao da primi nagradu "Zlatni beočug" za životno delo.

Batina supruga Lula brine što je pored tolikih obaveza natovario sebi i novinare. A još kada joj je Bata rekao da priča o seksu!

- Joj Batice pa to ti je baš pametno, e baš čitaoce zanima da od tebe o tome saznaju - uzvraća Lula.

- Igraću predsednika mesne kancelarije i moram malo da stanjim brkove, da budu onako, jebački - objašnjava. - Šta ću, ima dosta seksi scena!

Sa tankim brkovima će Bata i na put za Kinu, čak dva puta.

- Ide delegacija vlade Srbije pa i ministar kulture koji se baš pametno setio da pozove i mene. A posle toga opet treba da idem u Kinu da snimim reklamu za neki lek pod geslom "Valter nas je branio od fašizma a sada nas brani od bolesti". I kod nas je išla reklama za drugi kineski lek "komprosta" koji je uvozila naša firma. Za lečenje prostate, ali i za one stvari...

Ima ponudu za ravno četrnaest reklama, da ih snimi u Kini!

- Pola života sam vezan za tu zemlju. Trideset pet godina tamo gledaju moje filmove. Kad odem sa brkovima i nenajavljen niko me ne prepoznaje. Jednom nisam mogao da nađem sobu u hotelu. Drugom prilikom su me najavili i to je bilo strašno. U Šangaj je došlo milion ljudi da me vidi. Vole me najviše zbog "Valtera", ali i "Partizanske eskadrile" i "Mosta". Sada Kinezi vole da gledaju naše komedije.

Jednom su ga u hotelu, uoči pres-konferencije pomešali sa sinom Miljkom koji se tamo nalazio sa ocem. Svi su intervjuisali Miljka a kada su shvatili zabunu nisu mogli da veruju:

- Nije im bilo jasno kako Valter može da ostari. Toliko sam vezan za njih i oni za mene da sada mogu da kažem da sam Pola Kinez pola Šumadinac.

Seno za vitak stas

Međutim, Tito je svog omiljenog glumca Batu zvao - Zagorac.

- Voleo me je jer sam uglavnom igrao komandante u ratnim filmovima. Od preko trista, koliko sam ih snimio, bilo ih je trideset jedan partizanskih. "Breza" je bio dobar film. Tu sam igrao Zagorca a Tito je po majci odatle vukao korene. Dva meseca sam među njima učio melodiju tamošnjeg govora. Posle premijere on mene oslovi "Zagorac". Ja mu kažem: "Druže Tito, nisam ja Zagorac, ja sam Šumadinac"! A on na to kaže:"Meni je to isti k..."!

Zar baš tim rečima?

- Baš tako. "Možda je vam isto, ali meni nije", odgovorio sam mu. Za mene je bilo, onako, da se ponosim što sam u njegovom društvu, da jedem, pijem, da ga zabavljam, da mu pričam ono što neki u narodu govore o njemu. Obično viceve. Ne one koji bi ga povredili kao čoveka.

Dok je Lula gosta-novinara ponudila sa viskijem, kafom i sokom dotle je Bata ostao pri svojim cigaretama. Ne pije a pazi i šta jede.

- Nema tu filozofije. Jedino pravilo je: ako jedeš neuredno skratićeš sebi život. To sa mnom nije bio slučaj, posebno kada sam mesecima snimao po nekim gudurama. Sad jedem ono što treba da bih bio vitalniji, u boljoj kondiciji, da se ne gojim. Znači - seno. Lula sve sprema fenomenalno. Doručak? Uobičajeno - kajmak, sir, mleko, jaja, pršuta - sve što jede svako ko ima. Voće svaki dan.

Neko pićence? Viski, rakija?

- Ja te stvari pravim a ne pijem. Niko meni ne može ništa da zabrani. Prestao sam da pijem kad sam video da u svom podrumu na Kosmaju sam pijem. Moji ne piju a ove seljake kad ponudim vinom i rakijom traže pivo. Imao sam tone vina i rakije, ali se nikada u životu nisam napio. Sada od vina pravim rakiju. To je prava stvar. Imam oko dve hiljade stabala loze. Dajem ljudima u balone, nikada ne prodajem. Ne kopam ja taj moj vinograd. Pa ne dolazim na Kosmaj da radim. Volim da pređem sedam kilometara do vrha planine i da se vratim. Od Mladenovca do moje kuće ima sedam kilometara a od moje kuće do vrha još sedam. Znam jer sam asfaltirao taj put. Obnovio školu koja ima 130 godina a sad zjapi prazna. Uveo sam trofaznu struju u selu, telefone...

Pa vi ste za njih kao Nikola Tesla za ceo svet?

- I šta god da im daš njima se ne sviđa. Uvek kažu "ma mora da je on tu nešto ukrao". Neverovatno. Nisam ja zavistan od tih seljaka a ni oni od mene.

Kosmaj izvor života

Gleda Bata u džinovski ekran svog televizora koji bi zauzeo pola nečije sobe. U 73. godini je otkrio prednosti nove tehnologije:

- Je l znaš zašto je dobar ovaj televizor? Kad gledaš pornić na programu možeš da zaustaviš, sliku kao da je traka!

Kad smo već kod seksa...

- Bio sam skoro u Kini sa ekipom glumaca iz Srbije i Hrvatske. Na kraju su organizovali jedan banket gde su svi dobili božanstvene poklone. Ja dobijem jednu kutiju a unutra kao neka grana sa suvim lišćem. Pitam šta je to a oni kažu da su to jeli kineski carevi za dobar seks. Od jednog lista uzmeš malo kao nokat i staviš u čaj ili kafu...bolje od sto ovih čuda. Pokloni su bili prema godinama...Mogu to da pasem koliko hoću, šta mi vredi.

Spas od gradske vreme Bata je oduvek tražio na Kosmaju, u selu Koraćica, gde je odrastao.

- Kosmaj je izvor života moga. Tu sam odrastao, išao u osnovnu školu i sada svaki trenutak koristim da izađem iz ovog auspuha. Čovek ne može da umre od čistog vazduha. On jedino može da smeta pijancima kad izađu iz kafane. U Beograd sam prvi put došao kada sam bio četvrti razred osnovne škole. Uvek smo išli za očevim poslom. Tada sam prvi put išao i u bioskop. Šta znam šta sam gledao, neke Tarzane, Bal na vodi, kauboje... A rođen sam u vozu između Jagodine i Mladenovca i dobio sam doživotnu besplatnu kartu za voz. Kuća u kojoj sam odrastao više ne postoji, potonula a i ona koju su roditelji kasnije izgradili samo što nije pala. Tu je, u blizini ove moje. Na dvesta metara oko mene nema nijedne druge kuće a od puta je na petsto metara. I kada dođete na deset metara od nje, ne vidite je od šume.

Voli Bata svoje komšije Kosmajce a i oni njega. Ipak, ima, kaže, nešto zanimljivo u tome:

- Tu sam odrastao, tu išao u školu, tu prijavljen da živim a nikada na izborima nisam prošao! Oni se više bave politikom nego svi mi zajedno. I sve znaju. Nema teorije da im ja držim predavanja, znaju i da najozbiljnije promocije pretvaram u smeh. Kažem im:"Znate da je mene majka učila da volim ovaj narod" a oni mi kažu "Pa što nisi slušao majku"?

Tradicionalni vašar na Kosmaju (Tresije) sada smatra cirkusom ("to nije to"):"Bilo je dok je crkva organizovala".

- Sve gubi vrednosti, ostala je jedino priroda. Imam svoj izvor vode na placu, na osamdeset metara dubine. Najbolja voda, celo jezero. Bunari ništa ne vrede, sve je zaraženo.

Nismo se upuštali u razmatranje te teorije jer je aktuelnija, na primer, ona o ptičjem gripu!

- Meni to zvuči kao svetska laž. Ako postoji, postoji sto, dvesta godina aonda znači da nije tako opasan. Pa šta ako su pocrkavali labudovi. U Engleskoj potvrdili? Pa oni su to i izmislili. Ja jedem piletinu a pojeo bih i labuda, da ne kažem...Nema, sto posto, tog gripa.

Pozorište je bauk!

Nikako to svedok Batine biografije ne bi mogao da poveže, ali istina je: više od ptičjeg gripa on se plaši - pozorišta!

- Pozorište je za mene danas bauk. Lepa tradicija i dobra namera, ali ne znam koliko toga danas ima u pozorištu. Ja sam se deset teških godina borio da budem nešto u pozorištu i nisam uspeo. Imao sam 360 predstava godišnje i nikada nisam dobio dobru kritiku, nisu me spominjali čak i kada sam igrao glavnu ulogu. Zato sam napustio pozorište a naaajveća želja mi je bila u životu da završim glumačku školu i budem u nekom pozorištu, bilo kom.

Talenat je prvo pokazao na radnim akcijama, onda je završio glumačku školu pa bio iz trećeg puta prijemljen na Akademiju i istovremeno postao stipendista Beogradskog dramskog pozorišta. Već prve godine je počeo da snima filmove. Malo po malo, stigle su velike uloge, prve kritike za filmske role i...tako je krenulo. Za predstave je bilo sve manje vremena.

- Davali su mi šanse koje nisam umeo da iskoristim. Ništa nisam znao. To što se uči u školi ne znači ništa. Na Akademiji ne možeš da naučiš da glumiš. Tamo saznaješ tehniku govora, ritmiku, mačevanj... Nude mi stalno uloge u pozorištu, i sada. Šta god da igram bilo bi smešno. Mira Trailović mi je nudila nekoliko uloga, Narodno pozorište...ali je teško da prekinem ovaj filmski ritam koji sam uhvatio. Između kamere i scene je ogrooomna razlika.

A taj ritam Bata ne želi da poremeti čak ni odlaskom u pozorište. Ne seća se kad je poslednji put bio na nekoj predstavi.

- Radije odem na Kosmaj!

Ne zainteresuje ga čak da vidi ni kako je neki kolega ili prijatelj nešto uradio.

- Nemam nijednog prijatelja koji je glumac u pozorištu a nijednog prijatelja koji je glumac. Kako? Tako lepo! Sve ih znam ali ne družim se sa njima. Ne dolaze mi kući niti ja idem kod njih. Pogotovo sad s godinama. Rada Živković je moja divna prijateljica ali nije uspela da me nagovori da vidim njenu "Gospođu ministarku". Cela moja porodica je gledala ali ne ja. Zašto? Ajde ti odgovori.

Možda ste namćor?

- Nisam! Pa da dođu ovde u stan da igraju predstavu, ne bih je gledao! Ni većinu mojih filmova nisam gledao. Sve je to daleko od života. Dokazati nekome da si istinit, to košta, duše, emocije, nerava... Ponekad ne mogu ni sam sebe da ubedim. Igrao sam u toliko loših filmova. Kojekakve gluposti sam morao da radim, takvo je vreme bilo.

Između partizana i četnika

Jedino za svoju veliku porodicu Bata nikada ne bi rekao glupost već - "što više to bolje".

- Ja imam petoro unučadi i ne mogu da kažem da me svi volu. Neki me obožavaju a neki neće ni da se pozdrave sa mnom. Prođu pored mene tako. Jedva čekam da ih vidim a kad dođu - to je strašno. Naprave haos a ja im ništa ne govorim, ne zameram. Popnu mi se na glavu a ja ćutim. Lepo ih je videti.

Nađu se često svi zajedno pa bude velika i lepa graja.

- Sad ćerka nije tu, već godinu dana je sekretar naše ambasade na Kubi a ovo dvoje od sina viđam. Preko Interneta se dopisujemo i sa "Kubancima", ima i ova kamera što se nakači na kompjuter pa se gledamo. Lula sve to radi, ja sam nepismen. Unuci na Kubi imaju 14, 10 i 5 godina. Nema šta ne znaju. Ovo dvoje u Beogradu imaju 13 i 6 godina. Ona najstarija unuka na Kubi mi javlja novost. Uči, kaže, da trenira delfine! To sine, kažem! Trebaće ti, kad dođeš u Srbiju, imaćeš posao odmah. U avgustu idem ja do njih, da ih obiđem.

Prema svojoj deci je bio blag isto kao prema unucima.

- Mog sina sam jedanput u životu istukao i slomio sam mu ruku. Njega i ćerku u istom danu. Nikad više, ali nikad više nisu ni uradili to što su uradili: mazali se hranom!

Hrana se oduvek poštovala u porodici Živojinović koja je sa majčine strane bila vezana za selo, njivu. Bogati su bili. Sa očeve strane su radili u gradu.

- Jedna tetka mi je radila kao novinar u "Politici" a druga se bavila politikom i bila je prva žena koja je posle rata završila prava. Osnovala je prvi Ženski četnički pokret, sve legalno, ali je zato dobila šesnaest godina robije a odslužila je osam. Otac mi je bio sudski izvršitelj i telohranitelj Nikole Pašića! U porodici se ne zna ko koga...A majka mi je od 1933. do 1936. bila na čelu komunističke partije! Jednu tetku su mi streljali u Makedoniji. Radila je za partizane, ali su tada došli neki drugi partizani koji su otkrili da se ona, da bi opstala, družila sa četnicima i streljali su je. Ni danas te stvari niko ne može da objasni.

I, šta je onda trebalo Bati da uđe u politiku?

- Ne znam ni ja da li sam uopšte u politici. Trinaest godina sam bio poslanik. Ako se nešto pametno uradi onda nije izgubljeno vreme. Stotinama hiljadama ljudi sam pomogao kao predstavnik za pitanja građana. Nikad se nisam bavio politikom radi sopstvene koristi. Bio sam uspešan ranije, dosta sam dobro živeo od svog posla i nikada nije bilo razloga da me neko korumpira. Pakosnih ljudi ima svuda a najgori su oni kojima si nekad pomogao u životu.